Opet Smiljanić
0001 Pije vino Cmiljanić-serdare,
0002 a do njega Petre kapetane,
0003 kad se vina nakitiše rujna,
0004 ali reče Petre kapetane:
0005 "Aj za boga, pobratime dragi!
0006 Što se, pobro, oženiti nećeš?
0007 Oženi se ako boga znavaš,
0008 e ti ideš u bojeve često,
0009 ja se bojim e ćeš poginuti
0010 da ne čili junačko koljeno."
0011 Ali reče Cmiljanić-serdare:
0012 "A boga mi, pobratime dragi!
0013 A ja sam se bogu zafalio,
0014 bogu dragom i srcu svojemu,
0015 da se junak oženiti neću
0016 ni Srpkinjom lijepom đevojkom,
0017 ni ja, pobro, tanahnom Latinkom,
0018 nego bulom iz turske krajine,
0019 milom sekom Đulića Nuhana,
0020 ja li ću se oženiti njome,
0021 ja l’ ću serdar izgubiti glavu."
0022 Ljto se pjano vlaše zaricalo,
0023 u pjanosti četu pokupilo,
0024 pokupilo trideset Kotoranah,
0025 ode š njima krvavoj Udbini,
0026 a kad dođe u luge udbinske,
0027 tu mi pade š četom na danište.
0028 Kad svanulo i granulo sunce,
0029 žugor nešto stao po Udbinji,
0030 to začuo Petre kapetane,
0031 on poviknu pobratima svoga:
0032 "A moj pobro, Cmiljanić serdare!
0033 Nešto stoji žugor proz Udbine
0034 kod bijele Đuličića kule."
0035 To kad začu Smiljanić-serdare,
0036 on se penje jeli u vrhove
0037 pa pogleda Nuhanovoj kuli,
0038 al’ pod kulom kolo đevojakah,
0039 među njima Zlata Đulićića,
0040 da kakva je šinula je guja:
0041 lijepa je kako gorska vila,
0042 a vita je ka i jela vita,
0043 još je na nju odijelo divno,
0044 jedne pleći, tri kavada žuta,
0045 jedno srce, tri ćemera zlatna,
0046 a na grlo tri drobna đerdana,
0047 jedan đerdan od sitna bisera,
0048 drugi đerdan od žuta merdžana,
0049 a treći je od sjajna kamenja
0050 u kome se zraci prelamaju
0051 te svakakve boje izdavaju,
0052 njemu nejma fale ni cijene,
0053 ma je Zlatka podugačka vrat,
0054 još je njojzi vrata ostanulo
0055 što bi stala ruka od junaka,
0056 jedan đerdan grlo uvatio,
0057 a drugi joj na prsi panuo
0058 te joj bij’le dojke nakitio,
0059 a treći joj tiče do pojasa
0060 te je zlato na zlato panulo,
0061 da kakva je cura u obrazu,
0062 dva obraza dva knjige tabaka,
0063 jagodice rumene ružice,
0064 obrvice dvije pijavice,
0065 trepavice krilca lastavice,
0066 oči su joj kaplje murećepa,
0067 medna usta kutija šećera,
0068 sitni zubi dva niza bisera,
0069 kosa joj je tura ibrišima,
0070 za ljeto se ne bi nagledao,
0071 za vijeka ne bi namilov’o,
0072 da je vidiš bi se razbolio,
0073 da poljubiš uput prebolio.
0074 A kad serdar Zlatku sagledao,
0075 u junaku srce uzigralo,
0076 pa on zove pobratima svoga:
0077 "Nu hod’, pobro Petre kapetane!
0078 Da mi dobro begenišeš zlato."
0079 Ode Petar na jelu zelenu
0080 pa on gleda kolo đevojakah,
0081 ma je psina ostarala bozna,
0082 ne mogaše Zlatku dogledati
0083 do privati srčali durbina,
0084 podiže mu dvanaest očnikah
0085 te on gleda Zlatku Đuličića,
0086 a kad svinja sagleda đevojku,
0087 u njemu je srce uzigralo
0088 pa govori pobratimu svome:
0089 "Avaj pobro, Smiljanić-serdare!
0090 Divna ti je, šinula je guja,
0091 bolje nam je, bolan poginuti,
0092 no đevojku ’naku ostaviti."
0093 Ali reče Smiljanić-serdare:
0094 "A moj pobro, Petre kapetane!
0095 Čekaj mene tri čitava sata
0096 e ću kuli Nuhanovoj poći
0097 ne bi li se Zlatke nagledao."
0098 Al’ mu reče Petre kapetane:
0099 "A boga mi, bogom pobratime,
0100 čeka bih te i četiri dana,
0101 a nekali tri čitava sata."
0102 No da vidiš Smiljanić-serdara,
0103 on dovati bistra dževerdana
0104 pa mi lugom udbinjskijem pođe,
0105 on je goru pregazio mučke,
0106 a polje je prekasao vučke
0107 dokle dođe Nuhanovoj kuli
0108 i onome kolu đevojakah,
0109 al’ kod kola trideset Udbinjanah,
0110 među njima dizdar Osmanaga,
0111 kavu piju, a kolo seiru,
0112 ma je serdar lukavo kopile,
0113 na đevojke okom i ne gleda
0114 do otide serdar među Turke,
0115 još mi turski dobro umijaše
0116 i Turcima turski selam vika.
0117 Njemu Turci selam privatili,
0118 kod sebe mu mjesto načinjeli
0119 pa mu redom daju hožđeldije,
0120 hožđeldije i dobrodošnice,
0121 ali reče dizdar Osmanaga:
0122 "O boga ti, tursko momče mlado!
0123 Odakle si, od koga li grada,
0124 čija sluga, koga l’ gospodara?"
0125 Ali reče Smiljanić-serdare:
0126 "Oj boga mi dizdar Osmanaga!
0127 Ja sam momče od Stambola grada,
0128 vjerna sluga cara čestitoga,
0129 jesam adum, sultanije čuvam,
0130 pa je mene care opravio
0131 te ja idem od grada do grada,
0132 te ja primam igru svakojaku
0133 da mu igrat učim sultanije,
0134 no tako ti, dizdar Osmanago,
0135 je li testir da u kolo pođem?"
0136 Ali reče dizdar Osmanago:
0137 "Da lud li si, carev delibaša!
0138 Ima mene sto i dvadeset ljetah,
0139 ja ne smijem tamo pogledati,
0140 a neka li da u kolo pođem,
0141 tek ću poći Đuliću Nuhanu,
0142 ne bi li ti izun izvadio."
0143 Pa mi dizdar do Nuhana pođe,
0144 u Nuhana izun izvadio
0145 te serdaru dizdar besjedio:
0146 "Hajde more, carev harembaša!
0147 Hajde more te u kolo pođi,
0148 te poigraj koliko ti drago,
0149 a ž đevojkom kojom tebe drago."
0150 To kad začu Smiljanić-serdare,
0151 to je jadan jedva dočekao,
0152 on poskoči te u kolo pođe,
0153 baš kod Zlatke kolo raspučio.
0154 Tek da ti se nagledati, druže,
0155 kad se željno dvoje sastanulo,
0156 rastiskuju bule naokolo,
0157 do đavo mu ne da sjeđet s mirom,
0158 do mi ode Zlatku zadirkivat,
0159 a pod grlo zubom ugrizkivat,
0160 prekide joj na grlo đerdana,
0161 prosu joj se biser po njedrima,
0162 od sebe ga cura oturnula:
0163 "Nos’te đavo, harembaša Ibro!
0164 E tako mi dina i amana,
0165 da nijesi izun izvadio
0166 u mog brata Đulića Nuhana,
0167 danas bih ti izgubila glavu!"
0168 Ali reče Cmiljanić-serdare:
0169 "A boga ti, Zlatka Đuličića,
0170 za koga si odgojila telo,
0171 za koga si rumenila lice,
0172 ne bi l’ pošla za brata mojega?"
0173 Ali reče Zlatka Đulićića:
0174 "O boga mi, harembaša Ibro,
0175 ja nijesam odgojila lice,
0176 ni ću uzet careva Turčina
0177 nego Vlaha iz vlaške krajine,
0178 a nekakva Cmiljanić-serdara
0179 što ga tamo u Kotare kažu
0180 da boljega u krajini nejma,
0181 u krajini turskoj ni kaurskoj,
0182 pa ću evo bozna ostarati
0183 a serdara nigda viđet neću."
0184 Njozi reče Smiljanić-serdare:
0185 "A boga ti, Zlatka Đuličića,
0186 jes’ li kakav jezik naučila
0187 ljto ti ove cure ne umiju?"
0188 "Ja sam dobar jezik naučila,
0189 ove cure grčki ne umiju,
0190 zbori grčki, grčki razumijem."
0191 Tako reče Smiljanić-serdare:
0192 "Oj boga ti, Zlatka Đulićića,
0193 bi li po čem’ poznala serdara?"
0194 Ali veli Zlatka Đuličića:
0195 "Bih ja, ja mnim, poznala serdara,
0196 kad je sedam dobio megdanah,
0197 na sedmom je ranu zadobio,
0198 to sam čula đe govore Turci,
0199 da je njemu rana na koljenu."
0200 A da vidiš Smiljanić-serdara,
0201 on podiže gaće za koljeno
0202 pa se čini ka da buhe traži,
0203 al’ ga pozna Zlatka Đuličića,
0204 O grlu se njemu objasila,
0205 poljubi ga i dva i tri puta,
0206 da ko broj’o jes’ i tridest putah.
0207 Vrag nanese i nesreća crna
0208 ono pašče Gojena Alila
0209 te Turcima Alil besjedio:
0210 "Ava, Turci, crn vi obraz bio!
0211 Đe puljtiste Vlaha u Turkinje,
0212 te on ljubi u kolu đevojke,
0213 vidite li Cmiljanić-serdara?!"
0214 Kad to čuše Udbinjani Turci,
0215 otidoše konje privoditi
0216 da ćeraju Smiljanić-serdara,
0217 al’ to viđe Zlatka Đulićića
0218 pa serdaru riječ besjedila:
0219 "O serdare, kukala ti majka,
0220 da ne vidiš e si poginuo,
0221 poznade te Gojeni Alile,
0222 da ti imaš sokolova krila
0223 ne bi krila unijela mesa,
0224 a neka li da uneseš glave."
0225 Ode serdar mislit i razmišljat,
0226 a gledati na četiri strane
0227 na koju će jadan pobjegnuti,
0228 dok ugleda četiri Madžara,
0229 oni drže suru bedeviju
0230 i vode je Đuličić-Nuhanu
0231 da serdaru posiječe glavu,
0232 ma doleće Cmiljanić-serdare
0233 te posječe četiri Madžara,
0234 a ugrabi četiri ulara,
0235 pa posjede bedeviju suru,
0236 poćera je poljem zelenijem,
0237 al’ mu ne da đavo prolaziti,
0238 dok kroz kolo naćera kobilu,
0239 pa đevojci pruži desnu ruku
0240 a đevojka njemu obadvije,
0241 on je za se na kobilu tura,
0242 uveza joj bedre u terćije,
0243 a uvali noge u zenđije
0244 i pobježe poljem širokijem.
0245 Za njime se potoč otisnula,
0246 najprvi je Gojeni Alile
0247 na malinu konju debelome,
0248 a kad bili u sred polja ravna,
0249 kobili je breme otežalo,
0250 dostiže ga Gojeni Alile
0251 pa mi Zlatki Đuličića viče:
0252 "Sestro moja, Zlatka Đuličića"!
0253 Nagni mi se tamo ja l’ ovamo
0254 da serdaru posiječem glavu!"
0255 Serdaru se cura prepanula,
0256 iznad njega ruke nadizala
0257 a Alilu riječ besjedila:
0258 "O moj brate, Gojeni Alile!
0259 Ja ne mogu tamo ni ovamo,
0260 a me svinja vlaška utegnula
0261 od bedarah do na vrh rebarah,
0262 prođi sprijed, Gojeni Alile,
0263 net’ li sprijed njega udariti!"
0264 Prođe sprijed Gojeni Alile,
0265 a da vidiš muke i nevolje,
0266 u serdara niđe ništa nejma
0267 do njegov šuplja dževerdana,
0268 dževerdanu živu vatru dade
0269 te pogodi Gojena Alila,
0270 Alil pade a serdar pobježe
0271 ma ga stiže dizdar Osmanaga
0272 i dizdar je tako besjedio:
0273 "Ćeri moja, Zlatka Đuličića!
0274 Nu se sagni tamo ja l’ ovamo,
0275 da serdaru posiječem galvu!"
0276 Al’ je Zlatka riječ besjedila.
0277 "O moj dajo, dizdar Osmanago!
0278 Niti mogu tamo ni ovamo,
0279 a me svinja vlaška utegnula
0280 od bedarah do na vrh rebarah,
0281 prođi sprijed, o moj mio dajo,
0282 net’ li njega sprijed udariti!"
0283 Prođe sprijed dizdar Osmanago,
0284 a da vidiš muke i nevolje,
0285 u serdara nigde ništa nejma
0286 do njegova prazna dževerdana,
0287 ma se rukom u džepove turi
0288 te izvadi jednu pušku malu,
0289 koju vazda rad’ nevolje rani,
0290 ona sprima litru tučenika,
0291 a olova ni hesapa nejma,
0292 nju je vatorm zapalio živom
0293 te pogodi dizdar Osmanagu
0294 posred uha, te pade bez duha,
0295 po mu glave puška ponijela.
0296 Turčin pade pod konja zelenka,
0297 Turčin pade a serdar pobježe,
0298 a to čuo Petre kapetane
0299 pa poviknu trideset Kotaranah
0300 te sretoše Smiljanić-serdara,
0301 zapadoše oko druma puta,
0302 mimo sebe njega propustiše
0303 a na sebeTurke napuštiše
0304 te s Turcima boja zamentuše,
0305 posjekoše nekolike glave.
0306 Na tome se mjestu razdvojiše
0307 i odoše u vlaške Kotare,
0308 dovedoše Zlatku Đulićića,
0309 nabaviše i popa i kuma,
0310 pokrsti je i privjenča za se,
0311 š njom živio, silno je ljubio
0312 i š njome je porod porodio,
0313 divje šćeri a četiri sina,
0314 po Kotara oni naseliše,
0315 svu krajinu Turcima oteše.
0316 Što bivalo, vazda se pjevalo.
