Опет Смиљанић
0001 Пије вино Цмиљанић-сердаре,
0002 а до њега Петре капетане,
0003 кад се вина накитише рујна,
0004 али рече Петре капетане:
0005 "Ај за бога, побратиме драги!
0006 Што се, побро, оженити нећеш?
0007 Ожени се ако бога знаваш,
0008 е ти идеш у бојеве често,
0009 ја се бојим е ћеш погинути
0010 да не чили јуначко кољено."
0011 Али рече Цмиљанић-сердаре:
0012 "А бога ми, побратиме драги!
0013 А ја сам се богу зафалио,
0014 богу драгом и срцу својему,
0015 да се јунак оженити нећу
0016 ни Српкињом лијепом ђевојком,
0017 ни ја, побро, танахном Латинком,
0018 него булом из турске крајине,
0019 милом секом Ђулића Нухана,
0020 ја ли ћу се оженити њоме,
0021 ја л’ ћу сердар изгубити главу."
0022 Љто се пјано влаше зарицало,
0023 у пјаности чету покупило,
0024 покупило тридесет Которанах,
0025 оде ш њима крвавој Удбини,
0026 а кад дође у луге удбинске,
0027 ту ми паде ш четом на даниште.
0028 Кад свануло и грануло сунце,
0029 жугор нешто стао по Удбињи,
0030 то зачуо Петре капетане,
0031 он повикну побратима свога:
0032 "А мој побро, Цмиљанић сердаре!
0033 Нешто стоји жугор проз Удбине
0034 код бијеле Ђуличића куле."
0035 То кад зачу Смиљанић-сердаре,
0036 он се пење јели у врхове
0037 па погледа Нухановој кули,
0038 ал’ под кулом коло ђевојаках,
0039 међу њима Злата Ђулићића,
0040 да каква је шинула је гуја:
0041 лијепа је како горска вила,
0042 а вита је ка и јела вита,
0043 још је на њу одијело дивно,
0044 једне плећи, три кавада жута,
0045 једно срце, три ћемера златна,
0046 а на грло три дробна ђердана,
0047 један ђердан од ситна бисера,
0048 други ђердан од жута мерџана,
0049 а трећи је од сјајна камења
0050 у коме се зраци преламају
0051 те свакакве боје издавају,
0052 њему нејма фале ни цијене,
0053 ма је Златка подугачка врат,
0054 још је њојзи врата остануло
0055 што би стала рука од јунака,
0056 један ђердан грло уватио,
0057 а други јој на прси пануо
0058 те јој биј’ле дојке накитио,
0059 а трећи јој тиче до појаса
0060 те је злато на злато пануло,
0061 да каква је цура у образу,
0062 два образа два књиге табака,
0063 јагодице румене ружице,
0064 обрвице двије пијавице,
0065 трепавице крилца ластавице,
0066 очи су јој капље мурећепа,
0067 медна уста кутија шећера,
0068 ситни зуби два низа бисера,
0069 коса јој је тура ибришима,
0070 за љето се не би нагледао,
0071 за вијека не би намилов’о,
0072 да је видиш би се разболио,
0073 да пољубиш упут преболио.
0074 А кад сердар Златку сагледао,
0075 у јунаку срце узиграло,
0076 па он зове побратима свога:
0077 "Ну ход’, побро Петре капетане!
0078 Да ми добро бегенишеш злато."
0079 Оде Петар на јелу зелену
0080 па он гледа коло ђевојаках,
0081 ма је псина остарала бозна,
0082 не могаше Златку догледати
0083 до привати срчали дурбина,
0084 подиже му дванаест очниках
0085 те он гледа Златку Ђуличића,
0086 а кад свиња сагледа ђевојку,
0087 у њему је срце узиграло
0088 па говори побратиму своме:
0089 "Авај побро, Смиљанић-сердаре!
0090 Дивна ти је, шинула је гуја,
0091 боље нам је, болан погинути,
0092 но ђевојку ’наку оставити."
0093 Али рече Смиљанић-сердаре:
0094 "А мој побро, Петре капетане!
0095 Чекај мене три читава сата
0096 е ћу кули Нухановој поћи
0097 не би ли се Златке нагледао."
0098 Ал’ му рече Петре капетане:
0099 "А бога ми, богом побратиме,
0100 чека бих те и четири дана,
0101 а некали три читава сата."
0102 Но да видиш Смиљанић-сердара,
0103 он довати бистра џевердана
0104 па ми лугом удбињскијем пође,
0105 он је гору прегазио мучке,
0106 а поље је прекасао вучке
0107 докле дође Нухановој кули
0108 и ономе колу ђевојаках,
0109 ал’ код кола тридесет Удбињанах,
0110 међу њима диздар Османага,
0111 каву пију, а коло сеиру,
0112 ма је сердар лукаво копиле,
0113 на ђевојке оком и не гледа
0114 до отиде сердар међу Турке,
0115 још ми турски добро умијаше
0116 и Турцима турски селам вика.
0117 Њему Турци селам приватили,
0118 код себе му мјесто начињели
0119 па му редом дају хожђелдије,
0120 хожђелдије и добродошнице,
0121 али рече диздар Османага:
0122 "О бога ти, турско момче младо!
0123 Одакле си, од кога ли града,
0124 чија слуга, кога л’ господара?"
0125 Али рече Смиљанић-сердаре:
0126 "Ој бога ми диздар Османага!
0127 Ја сам момче од Стамбола града,
0128 вјерна слуга цара честитога,
0129 јесам адум, султаније чувам,
0130 па је мене царе оправио
0131 те ја идем од града до града,
0132 те ја примам игру свакојаку
0133 да му играт учим султаније,
0134 но тако ти, диздар Османаго,
0135 је ли тестир да у коло пођем?"
0136 Али рече диздар Османаго:
0137 "Да луд ли си, царев делибаша!
0138 Има мене сто и двадесет љетах,
0139 ја не смијем тамо погледати,
0140 а нека ли да у коло пођем,
0141 тек ћу поћи Ђулићу Нухану,
0142 не би ли ти изун извадио."
0143 Па ми диздар до Нухана пође,
0144 у Нухана изун извадио
0145 те сердару диздар бесједио:
0146 "Хајде море, царев харембаша!
0147 Хајде море те у коло пођи,
0148 те поиграј колико ти драго,
0149 а ж ђевојком којом тебе драго."
0150 То кад зачу Смиљанић-сердаре,
0151 то је јадан једва дочекао,
0152 он поскочи те у коло пође,
0153 баш код Златке коло распучио.
0154 Тек да ти се нагледати, друже,
0155 кад се жељно двоје састануло,
0156 растискују буле наоколо,
0157 до ђаво му не да сјеђет с миром,
0158 до ми оде Златку задиркиват,
0159 а под грло зубом угризкиват,
0160 прекиде јој на грло ђердана,
0161 просу јој се бисер по њедрима,
0162 од себе га цура отурнула:
0163 "Нос’те ђаво, харембаша Ибро!
0164 Е тако ми дина и амана,
0165 да нијеси изун извадио
0166 у мог брата Ђулића Нухана,
0167 данас бих ти изгубила главу!"
0168 Али рече Цмиљанић-сердаре:
0169 "А бога ти, Златка Ђуличића,
0170 за кога си одгојила тело,
0171 за кога си руменила лице,
0172 не би л’ пошла за брата мојега?"
0173 Али рече Златка Ђулићића:
0174 "О бога ми, харембаша Ибро,
0175 ја нијесам одгојила лице,
0176 ни ћу узет царева Турчина
0177 него Влаха из влашке крајине,
0178 а некаква Цмиљанић-сердара
0179 што га тамо у Котаре кажу
0180 да бољега у крајини нејма,
0181 у крајини турској ни каурској,
0182 па ћу ево бозна остарати
0183 а сердара нигда виђет нећу."
0184 Њози рече Смиљанић-сердаре:
0185 "А бога ти, Златка Ђуличића,
0186 јес’ ли какав језик научила
0187 љто ти ове цуре не умију?"
0188 "Ја сам добар језик научила,
0189 ове цуре грчки не умију,
0190 збори грчки, грчки разумијем."
0191 Тако рече Смиљанић-сердаре:
0192 "Ој бога ти, Златка Ђулићића,
0193 би ли по чем’ познала сердара?"
0194 Али вели Златка Ђуличића:
0195 "Бих ја, ја мним, познала сердара,
0196 кад је седам добио мегданах,
0197 на седмом је рану задобио,
0198 то сам чула ђе говоре Турци,
0199 да је њему рана на кољену."
0200 А да видиш Смиљанић-сердара,
0201 он подиже гаће за кољено
0202 па се чини ка да бухе тражи,
0203 ал’ га позна Златка Ђуличића,
0204 О грлу се њему објасила,
0205 пољуби га и два и три пута,
0206 да ко број’о јес’ и тридест путах.
0207 Враг нанесе и несрећа црна
0208 оно пашче Гојена Алила
0209 те Турцима Алил бесједио:
0210 "Ава, Турци, црн ви образ био!
0211 Ђе пуљтисте Влаха у Туркиње,
0212 те он љуби у колу ђевојке,
0213 видите ли Цмиљанић-сердара?!"
0214 Кад то чуше Удбињани Турци,
0215 отидоше коње приводити
0216 да ћерају Смиљанић-сердара,
0217 ал’ то виђе Златка Ђулићића
0218 па сердару ријеч бесједила:
0219 "О сердаре, кукала ти мајка,
0220 да не видиш е си погинуо,
0221 познаде те Гојени Алиле,
0222 да ти имаш соколова крила
0223 не би крила унијела меса,
0224 а нека ли да унесеш главе."
0225 Оде сердар мислит и размишљат,
0226 а гледати на четири стране
0227 на коју ће јадан побјегнути,
0228 док угледа четири Маџара,
0229 они држе суру бедевију
0230 и воде је Ђуличић-Нухану
0231 да сердару посијече главу,
0232 ма долеће Цмиљанић-сердаре
0233 те посјече четири Маџара,
0234 а уграби четири улара,
0235 па посједе бедевију суру,
0236 поћера је пољем зеленијем,
0237 ал’ му не да ђаво пролазити,
0238 док кроз коло наћера кобилу,
0239 па ђевојци пружи десну руку
0240 а ђевојка њему обадвије,
0241 он је за се на кобилу тура,
0242 увеза јој бедре у терћије,
0243 а ували ноге у зенђије
0244 и побјеже пољем широкијем.
0245 За њиме се поточ отиснула,
0246 најпрви је Гојени Алиле
0247 на малину коњу дебеломе,
0248 а кад били у сред поља равна,
0249 кобили је бреме отежало,
0250 достиже га Гојени Алиле
0251 па ми Златки Ђуличића виче:
0252 "Сестро моја, Златка Ђуличића"!
0253 Нагни ми се тамо ја л’ овамо
0254 да сердару посијечем главу!"
0255 Сердару се цура препанула,
0256 изнад њега руке надизала
0257 а Алилу ријеч бесједила:
0258 "О мој брате, Гојени Алиле!
0259 Ја не могу тамо ни овамо,
0260 а ме свиња влашка утегнула
0261 од бедарах до на врх ребарах,
0262 прођи спријед, Гојени Алиле,
0263 нет’ ли спријед њега ударити!"
0264 Прође спријед Гојени Алиле,
0265 а да видиш муке и невоље,
0266 у сердара ниђе ништа нејма
0267 до његов шупља џевердана,
0268 џевердану живу ватру даде
0269 те погоди Гојена Алила,
0270 Алил паде а сердар побјеже
0271 ма га стиже диздар Османага
0272 и диздар је тако бесједио:
0273 "Ћери моја, Златка Ђуличића!
0274 Ну се сагни тамо ја л’ овамо,
0275 да сердару посијечем галву!"
0276 Ал’ је Златка ријеч бесједила.
0277 "О мој дајо, диздар Османаго!
0278 Нити могу тамо ни овамо,
0279 а ме свиња влашка утегнула
0280 од бедарах до на врх ребарах,
0281 прођи спријед, о мој мио дајо,
0282 нет’ ли њега спријед ударити!"
0283 Прође спријед диздар Османаго,
0284 а да видиш муке и невоље,
0285 у сердара нигде ништа нејма
0286 до његова празна џевердана,
0287 ма се руком у џепове тури
0288 те извади једну пушку малу,
0289 коју вазда рад’ невоље рани,
0290 она сприма литру тученика,
0291 а олова ни хесапа нејма,
0292 њу је ваторм запалио живом
0293 те погоди диздар Османагу
0294 посред уха, те паде без духа,
0295 по му главе пушка понијела.
0296 Турчин паде под коња зеленка,
0297 Турчин паде а сердар побјеже,
0298 а то чуо Петре капетане
0299 па повикну тридесет Котаранах
0300 те сретоше Смиљанић-сердара,
0301 западоше око друма пута,
0302 мимо себе њега пропустише
0303 а на себеТурке напуштише
0304 те с Турцима боја заментуше,
0305 посјекоше неколике главе.
0306 На томе се мјесту раздвојише
0307 и одоше у влашке Котаре,
0308 доведоше Златку Ђулићића,
0309 набавише и попа и кума,
0310 покрсти је и привјенча за се,
0311 ш њом живио, силно је љубио
0312 и ш њоме је пород породио,
0313 дивје шћери а четири сина,
0314 по Котара они населише,
0315 сву крајину Турцима отеше.
0316 Што бивало, вазда се пјевало.
