Opasna igra (drama)/31
XIII
MONEL, OVEN
MONEL (Dolazi oa Ovenom iz parka. Ispravljen je, podmlađen, ozaren srećom i ohološću): Znate di šta sam učinio, dragi Ovene? Naredio sam baštovanu da ne sme više ni taknuti makazama šumske krune. Nek pusti šumu da raste kako hoće, kako joj je određeno. Šta znači to sputavati prirodu kad je ona jača od nas.
OVEN: Dakle, najzad, uvideli ste to.
MONEL: I to i još nešto. Vi ste mi još jednu istinu kazali u koju sam se takođe uverio.
OVEN: Ne sećam se...
MONEL: Rekli ste mi da sreća postoji, da samo treba imati snage i hrabrosti da joj se pruže ruke. Ja tu tako prostu mudrost nisam dosad znao.
OVEN: Jer proste mudrosti, na kojima svet počiva, nisu u knjigama zapisane.
MONEL: Oh, knjige! Ostavite se knjiga, one samo bune čoveka i zavode ga te skreće sa životne staze.
OVEN: Vi ste, doktore, nešto neobično raspoloženi. Čemu se to može pripisati?
MONEL: Čemu?... Saznaćete i to... (Ode na kućna vrata.) Naneta! Naneta!... (Vraća se.) Ja mislim da ću vam na to pitanje moći odmah da odgovorim.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|