Опасна игра (драма)/32
XIV
НАНЕТА, ДАНИЈЕЛ, ПРЕЂАШЊИ
НАНЕТА (водећи за руку Данијела): Татице, татице... ја сам вас послушала... (Љуби му руку). Хвала што сте у мени пробудили осећање среће. (Грли Данијела.)
МОНЕЛ (задршће. Натушти жу се страховито чело и замрачи поглед. На лицу му се испише тежак бол који би хтео да угуши а не може. Он једва и пригушено покушава да говори): Зар... зар... зар то срећа?
НАНЕТА: Ох, татице, он је тако добар, овај мали Рентентен... он је... (Престрављено.) Вама, татице, као да није добро?
МОНЕЛ (покушава да се савлада): Не... не... ништа... добро ми је!
НАНЕТА: И не љутите се на мој избор?
МОНЕЛ (тешко савлађајући се): Добро... добро... не љутим се!
ОВЕН (који је са саучешћем пратио ропац, Монелов. пршази деци): Добро је, добро, све је добро, само идите сад... идите само у парк. Ја ћу вас доцније звати.
НАНЕТА (забринуто): Али татици није добро.
ОВЕН (поверљиво њима): Идите, но, кад вам кажем! (Он их скоро гура.)
НАНЕТА И ДАНИЈЕЛ (одлазе зачуђеио осврћући се и погледајући Монела).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|