On

On Pisac: Svetozar Ćorović

ON

(Široka bašta, zasađena ružama, šebojem, fesliđenom, karamfilom i mladim voćkama, obrasla travom, spušta se do omanjega potočića, koji se vijuga ispod vrbova šiblja. Kraj potoka gori vatra. Uz vatru je prislonjen velik kahveni ibrik, oko koga se valjaju, razasuti po zemlji, fildžani i zarfovi. Ispod visoka duda prostrt je po travi težak ćilim, na kome sjede tri-četiri mlade, tek nešto starije od djevojaka, hanume. Dvije hanume puše nargile. Pred njima su razbacani lokumi, gurabije, urmašice i u srebrenim maštrafama žuti se medovina. Za leđima im razbacane feredže i tanke šamije kojima se pokrivaju po licu. Blizu feredža, po travi posjedalo nekoliko djevojaka i pjevaju. Dvije imadu dahire, a dvije čampare, i udaranjem u njih prate pjevanje:

     „Oj divojko mala,
     Da ti kolan kupim. —
     Neću, dragi, neću ja!
     Ej žuta tunja procvala,
     Mila mati dert mi zadala. —
     Neću, dragi, neću ja!”)

AJIŠA HANUMA (Zgrabi maštrafu i pije medovine): Aman, aman!
(Zapjeva:

Mila mati dert mi zadala,
Neću, dragi, neću ja!).

Ah, što nemam staroga avaza, pa da ga pustim, da se izvije, razlije i k’o santur zazvoni; što se ne mogu vratiti u osamn’estu godinu, kad sam znala udešavati sve kajde i natpivati sve bumbule u mahali. Ah!

ĐULSA HANUMA: A što će ti bolji avaz, što li će ti mlađe godine kad ti i sad lipo pivaš? Da ja znam i tako, dosta bi mi bilo!

AJIŠA: Nije, nije, nije tako! Ja sama znam da nisam više k’o prije. Kad zapivam, sad me u grlu nešto reže, pa mi ne da kajdi da se izvije. Sad nijednoga momka ne bi’ mogla pisnom domamiti ... A prije ... (Odmahne rukom).

ŠERIFA HANUMA: Prije je sve bolje i bilo. Sve drukćije. Nema još ni deset godina od onoga zemana, a ćini mi se k’o da ima punih dvadeset. Pa sad nema ni onakih momaka, ni onakih pisana. I divojke sad drukćije, pa ti ne zna nijedna zapivati.

HAJNIJA (Mlada, plavokosa curica): Ko? Zar mi ne znamo?

ŠERIFA: Ne znate, ne znate k’o mi. U vas je sve novo, kaursko, pa previjate avazom i zavijate, k’o da vas zub boli. Ništa vam, ić, ne valja pisna!

ALMAZA (Nestašno, čupavo, crnooko djevojče): A u vas je sve starinsko, dugo, otegnuto, pa i kad ste rahat čini se da kukate.

AJIŠA: Valahi, ništa sad nije k’o prije! dok smo mi mlađe bile, mi smo više i teferičile. Sasta- nemo se ’vako kraj vode jali kraj šedrvana, zasidnemo po cviću i po travi i zapivamo iz svega grla.
I k’o što bije voda iz šedrvana, pa prska i razliva se po cviću, tako su nam tekle pisne i razlivale se po mahalama. Bolan bi se ličio njima.

ALMAZA: Pa tako i mi radimo.

AJIŠA: Ne radite k’o mi! ... Momci su ostavljali sve svoje poslove, pa krhali i preskakali plotove, samo da nas vide. Trčali su za nama. Sto puta me nena pokarala, što su joj izgazili cviće, voće po- lomili i razbili džame na pendžerima!

ALMAZA: (Uzdahne). Danas se to ne radi.

AJIŠA: (U zanosu). Pa kako smo se mi igrale! Prestanemo s pisnom, pa otpočnemo s igrama. Igrale smo se tikava, fildžana, pogače, slipimiša ... (Poklopi oči rukama, postiđeno). Ah, da znate šta je jednom bilo ... jednom, kad smo se igrale ...

SVE DJEVOJKE (Skleptaju se oko nje): Šta? Šta?

AJIŠA: Igramo se mi divojke slipimiša, pa doš’o red na me, da mi zavežu oči mahramom, pa da ih tako tražim i faćam. Ja tražim, one vrište oko mene, a nijednu da ufatim. Odjednom sve zavriskaše, a mene neko ufati iza leđa, oko struka. Ja mislim neka od jaranica, pa se počnem smijati, kušajući da je rukom dofatim po lišcu. I pipam ja, pipam, i iznenada napipam — brkove. Otrgnem se, vrisnem i bacim mahramu s očiju, a preda mnom stoji on, pa me gleda i smije se.

SVE DJEVOJKE: Ko? Ko?

AJIŠA: Pa on. Najlivši momak naš, što najlivše piva.

ALMAZA (brzo): Je li Ali-beg?

AJIŠA: On. Ah, da on zapiva naše starinske pisne, pa da umrete od nekakva rahatluka.

ALMAZA (Obori glavu i kao da sama sebi govori): On lipo piva ...

AJIŠA: Lipo i prije i sada. On nikada ostarit’ neće. Prije osam godina, dok sam bila divojka, pa dok mi je on dolazio ...(opet odmahne rukom). Eh! . . .

ALMAZA (Pritrči i obgrli je): Pričaj, pričaj mi o tome! Je li još što bilo, jošZ

AJIŠA: Otkako me ufatio u slipimišu, dolazio mi često pred bašču, pa kuc’o uz tamburu. Natpivali smo se ... A u njega avaz ... aman ... pa se razliva, izvija se u visinu k’o ašarija i rastapa se, dršće, umire ...

ALMAZA: Pa i sada je tako!

AJIŠA: I sada, i sada! On se nimalo prominio nije. I lip je k’o prije i lipo piva k’o prije! Stotinu sam noći neprospavala rad’ njega.

ALMAZA: Rad’ njega?

AJIŠA: A koja divojka nije umirala za njim? Kad bi on prolazio sokakom, trčale smo sve k’o muhe bez glava, samo da ga vidimo.

ŠERIFA: Ja sam rad’ njega i ćelo razbila. Potrčala da ga vidim, pa udarila glavom o demire i razbila ćelo.

ĐULSA: A mene je babo tri puta za pletenicu uvodio u kuću, kad sam ga virila iz bašče, kroz plot.

ALMAZA: A on? Je li sevdis’o koju?

AJIŠA: On je hajinin jedan i kaurin. On je dolazio svakoj. Mi mislile da samo na jedna vrata iđe, a on se vrz’o svukuda. Jedne godine dvadeset cura uzdisale su za njim, pa se poinadile i pobile, udarajući se najprije smokvama, a potlje kamenicama. Bilo tu i izgrebanih i krvavih i odrpanih za priču!

DJEVOJKE: Ah!

ŠERIFA: Meni je bio rek’o i da će me uzet’, pa slag’o ... Sve što zazine, on slaže. Njegova rič pare ne valja.

ALMAZA (Kao za se): Neće on slagat’...

AJIŠA: Ti si dite, pa ga ne znaš. Eto, toliko godina mota se za divojkama, a nikad da se oženi. A da ne laže, oženio bi se barem jednom.

ŠERIFA: Ja se ćudim što mu mloge još i sad viruju.

ĐULSA: Ne viruje više nijedna.

ŠERIFA: Viruju. I sada svakog petka iđe po bašćama i sokacima, pa piva i kuca uz tamburu. I sada mnoge divojke trće za njim.

ALMAZA: Ah, lip je!

ŠERIFA: Ono je prazna lipota! Njegov je zeman proš’o i više se ne vrati. Još se drži, još je kuh- vetli, ama nema više one vatre, nema onog ognja u oćima.

ALMAZA: Oči su mu fine!

ŠERIFA: Nema ni srca, istopilo mu se. Ništa on sada nema osim avaza.

ĐULSA: Da sam ja divojka, nikad ga više pogledala ne bi’!

ŠERIFA: Sad ne bi’ ni ja.

ĐULSA: Ostavila bi’ ga pred vratima, nek piva sam sebi.

ALMAZA: A zar bi mogla?

ĐULSA: Što ne bi’ mogla? I bumbul kad mi dodije, ja začepim uši, pa ga ne slušam.

AJIŠA: Ono je dženabet jedan!... On nosi sihire sa sobom, pa svakoga sihiri. Najbolje od njega bižati sto konaka, nek samo nije blizu.
(Izdaljega začuje se ukujisanje mujezinovo i gubi se, rastapa iznad bašta).

AJIŠA: Uh, akšam!

ŠERIFA (Skoči): A mi još ni avdesa ne uzele! Đulsa. (Kupi feredže). Brže u kuću, da otklanjamo dovu, pa da se razilazimo! (Sve hanume, kroz mali, nahereni kapidžik, što se nakrivio u dnu bašče, u kraju s desne strane, ulaze u kuću, od koje se vidi samo starinski ćošak).

ALMAZA (Okrene se drugaricama i pljesne rukama): Sad nema njih, sad smo same! Hoćemo li zaigrati?

DUDIJA (Malo postarija od nje, zamišljena; dosada je neprestano ćutala): Ti igraj, kad hoćeš!

ALMAZA: A vi da pivate! (Uzme dahire i dignuvši ga iznad glave, udari dva tri put i, uz pratnju djevojaka zapjeva:

„Oj divojko mala,
Da ti fesić kupim. —
Neću, dragi, neću ja!
Ej, žuta tunja procvala,
Mila mati dert mi zadala, —
Neću, dragi, neću ja!”)

(Za vrijeme pjevanja ona igra, izvijajući tijelom poput zmije i, katkada, okrenuvši se u kovitlac. Dugačke pletenice vitlaju joj se po vazduhu, šibaju je po kukovima i ramenima; đerdani sa zlatnim novcima o vratu i prsima zveče, a papučice na nogama klepeću. Lice, obasuto bičevima kose, zarumenilo se, a bujne prsi nadimaju se. Pošto se pjesma svrši, ona umorna baca dahire u travu i ispija maštrafu medovine).

DUDIJA: Blago tebi, uvik li si vesela!

ALMAZA: A što neću bit’ vesela? Mlada sam, zdrava sam, pa mi se čini, da vas svit i ovo cviće i sve ovo da se smije na me. Stoga bi’ se i ja smijala na svakoga!

HAJNIJA: Biva, ti još ne znaš za sevdah?

ALMAZA: Ja?

HAJNIJA: Ne znaš. Jer čim počneš sevdisati, nema više takoga smiha. Od sevdaha goreg jada nema, odavno se piva.

ALMAZA (Živo): Laže, laže ko to veli! (Djevojke prasnu u smijeh). Šta vam je?

HAJNIJA: Kad se tako braniš, onda je i tebi nekakvo momče zapelo za oko.

SVE: Jes’, jes’...

ALMAZA (Postiđena): Nije, nije! Sve. Jes’, jes’...

ALMAZA (Okreće se od njih i sakriva lice rukama): Nije, nije! Ja sam samo tako govorila.

(S desne strane, iza onoga ćoška, čuje se momačka pjesma:

„Telal viče od jutra do podne:
Ko j’ u koga noćas na konaku,
Nek’ ne ide rano sa konaka...”)

HAJNIJA (Skoči): Momci prolaze sokakom!

DJEVOJKE (Osim Almaze i Dudije): Momci! Momci! (Sve otrče kroz kapidžik u kuću).

DUDIJA (Pristupa Almazi i uhvati je za ruku): A ti meni ništa i ne govoriš.

ALMAZA: Šta?

DUDIJA: Da si nekoga sevdisala.

ALMAZA (Okreće se od nje i trza se): Nisam, nisam...

DUDIJA (Jače): Jesi!

ALMAZA (Zastiđena, izvija se): Nisam.

DUDIJA: Poznajem ti po očima i po obrazima. Nemoj mi lagati!

ALMAZA: Ah! (Zarije joj glavu u njedra i čvrsto je obgrli).

DUDIJA: A koji je to?

ALMAZA (Otrgne se i brani se rukama, kao da je neko napada): Nemoj ... Ostavi me ... Neću ti sve kazati ...

DUDIJA: Zar meni?

ALMAZA: Ni tebi, ni drugome.

DUDIJA (Ljutito): Pa hajde od mene! Mahnita sam i što te pitam. Vazda si mi i bila lukava.

ALMAZA (Gleda je začuđeno): Ja?

DUDIJA: Kriješ od mene, k’o da se to neće znat’ jali prije, jali pošlje.

ALMAZA (Stidljivo): A šta ću ti kazati?... Ružićeš me ... Svi o njemu ružno govore.

DUDIJA (Brzo): O kome?

ALMAZA: Čula si. Malo prije su govorili.

DUDIJA: Za Ali-bega?

ALMAZA (Pane po ćilimu i sakrije lice rukama): Ja.

DUDIJA (Stisne je jače za ruku): A znaš li ti njega dobro?

ALMAZA: Znam, znam. I makar ga još više ružile, on je meni drag. (Opet obgrli Dudiju, nasloni joj glavu na prsi i zaplače). Drag mi je, drag, drag.

DUDIJA (Milujući je po kosi): Pa prestani; što plačeš? (Blago). Prestani više! (Uhvati je za glavu i gleda joj pravo u oči). A di ste se prvi put vidili? Kako si ga poznala?

ALMAZA (Postiđeno): Eh... kako je to bilo?... Ne znam ... Ni sama ne znam.

DUDIJA: Zar ćeš opet lagati? (Jače). Ko ti ga je prvi kaz’o?

ALMAZA: Niko. Ama svak je govorio o njemu. Svak je prič’o kako je lip i kako lipo piva i svak ga je ružio. A mene, eto, počelo nešto kopati u srcu, pa bi’ da ga vidim. Što oni više ruže, ja bi’ sve više da ga vidim.

DUDIJA: Pa?

ALMAZA: Pa sam trčala svaki čas en’ onamo (pokazuje na lijevu stranu, iza potoka i vrbova šiblja), onamo kraj plota, da ga vidim, kako prolazi pored bašča.

DUDIJA: I vidila si ga?

ALMAZA: Vidila. Jednoga petka virim ja iza plota, a izdaljega čujem kako neko piva: tamburice, moja dangubice. Ah, aman avaza! Zvoni, zvoni, pa nekako žalostivo, dertli, pa da ti se suze svrte u očima. Mene stište nešto ovdi ... (pokazuje rukom pod grlo), pa mi dah stade. Odmah sam poznala, da je on.

DUDIJA: I proš’o je pored tebe?

ALMAZA: Ja. Ja se podigla na prste, samo da ga bolje vidim. I vidila sam ga! Lip, lip momak k’o dan bili! Bilo mu lice k’o u divojke, crne obrve k’o pijavice uzvile mu se iznad očiju, a oči ... (sklopi ruke, zanosno), oči k’o od ugljena, pune vatre i gore k’o žeravica.

ALMAZA: Pa šta si radila?

ALMAZA (Stidljivo): Šta sam radila? Smela se, pa nisam znala ni da se sakrijem, ni da bižim.

DUDIJA (Živo): I on te vidio?

ALMAZA: Vidio me. Ugleda me, pa stade. „Aman, lipe divojke!” reče. „Lipa si, k’o da si u kafezu rasla!”

DUDIJA: A ti?

ALMAZA: Ja? Ja se postidila, pa se sakrila pod plot, a srce poče da bije.

DUDIJA: I on proš’o dalje?

ALMAZA: Nije. Stade i poče me zvati. „Iziđi, da te opet vidim”, reče. „Tvoje je lišce k’o snig na gori, grlo ti je od fildiša, a kosa ti od gavranovih krila. Stani da te opet vidim i da mi srcu malo lahne, jer si upalila vatru na njemu. Pogledaj me, bbna, jer ti je pogled sladak, slađi od svake gu- rabije, pa izliči rane što si ih sama zadala”.

DUDIJA: I pogledala si ga?

ALMAZA: Jok. Nisam mogla. Skupila se u klupče i zaustavila dah, pa ga samo slušam i dršćem, dršćem k’o trstika nad vodom.

DUDIJA (Življe): A on?

ALMAZA: On zategnu žice na tamburi i poče udarati. Zaciktaše žice, zakucaše, a glas mu se izvi:

„Draga moja, ne srdi se na me,
Ne srdi se, ne skrivaj pogleda.”

(Zanosno). Ah, avaz, avaz!

DUDIJA: A tada ... tada?

ALMAZA: Skočila sam k’o da me nešto povuče. Stisnem se rukom za prsi, — a na prsima mi bila kita đulbehara, — pa uzmem kitu i udarim ga. Udarim ga usred čela ...

DUDIJA: Ah ...

ALMAZA:.. pa vrisnem i pobignem u kuću, sluša- jući kako mi se za leđima smije.

DUDIJA: I tad si ga samo vidila?

ALMAZA: Nije. Otada mi dolazi svakoga petka i en’ onamo . . . (opet pokazuje na lijevu stranu), kuca i
piva, a ja otrčim kod plota i slušam... slušam .. . Ah, slušala bi’ ga sto godina! (Obgrli Dudiju).

DUDIJA (Lagano je odgurne od sebe): Meni to ništa nije drago ...

ALMAZA (Začuđeno): Što?

DUDIJA (Žestoko): Jer je on hajinin, dženabet, la- žac i najgori insan na svitu.

ALMAZA (Prijekorno): Zar i ti?

DUDIJA: I ja i svak će mu ovo reći! Ti si mlađa, ti ga ne znaš, a ja . . . (okrene se i zaplače) ja, ja sam ga klela po stotinu puta ... O, sinula munja iz ve- dra neba, pa ga šinula; ljute guje iz gore došle, pa mu oči kopale, a orlovi letili sa svih planina, pa mu jezik čupali!

ALMAZA (Preplašena, začepi joj usta): Ne kuni ga! Aman, ne kuni ga!

DUDIJA: Ne znaš ga ti, ne znaš ga. U njega je na ustima med, a u srcu je jed. On ne govori kako misli. Znam ga ja dobro.

ALMAZA: Da nije i tebi dolazio?

DUDIJA (Odmahne rukom): Ne pitaj! (Mjesečina zalije čitavu bašču i prokradajući se kroz grane voćaka, obasja i lica njihova. Iz vrbovog šiblja iznad potoka propjeva bumbul).

ALMAZA (Stisne se jače uza nju): Kaži mi. I ja sam tebi sve kazala, pa kaži i ti. Ne valja sad od mene da kriješ.

DUDIJA (Uhvati je za ruku): Znaš li, bbna, da mi na svitu niko drag nije bio k’o on? Niko, niko! I babu i majku i svakoga bi’ zaboravila pri njemu. Ništa drugo nisam ni radila, nego o njemu mislila. Jutrom i večerom spominjala sam samo njega.

ALMAZA: Baš k’o i ja!

DUDIJA: Mene su prosili dvoji prosioci iz zen- đilih kuća, pa nisam ni jedne pogledala. Da me i carski sin zaprosio i njega bi’ odbila, a bosa bih trčala za Ali-begom čak do Stambola.

ALMAZA (Naivno): I ja!

DUDIJA: A i on je kaziv’o da sam ja njemu draga. Kaže: „Nema mi fajde od života, jer si me ti op- sihirila, pa sam k’o otrovan. Ako me tvoja usta ne dodirnu, kuzum, i tvoja ruka ne zagrli, umriću ti od sevdaha i zakopaće me prije godine dana pod ze- lenu' travu”... (Uzdahne). Ah!

ALMAZA: Pa šta je bilo?

DUDIJA: Učinila sam mu i to. Učinila sam, što ni- jedna druga naša divojka učinila ne bi. Zaboravila sam i na svit i na adet i učinila sam.

ALMAZA (Brzo): Šta?

DUDIJA: Poljubila sam ga. Poljubila ga u usta, pa mi se i to malo učinilo, nego sam mu stisla glavu rukama i ljubila, ljubila, ljubila svukud... Eh, oni dani!

ALMAZA: A je li on tebe poljubio?

DUDIJA: I on mene. Koliko je puta dolazio — a dolazio je svakog petka — ljubio me. I kosu i oči i usta, obraze, grlo, sve mi je obljubio. Sve je ovo gorilo pod njegovim ustima.

ALMAZA: Ah, da hoće i mene poljubiti!

DUDIJA: Nemoj, nemoj! Biži od njega, čuvaj se k’o od guje ljute. Čim ga čuješ izdaleka, a ti biži! Sakrivaj se ...

ALMAZA: Eh, da se to može!

DUDIJA: Može se. Začepi uši pamukom, da ga ne čuješ, pa ćeš moći ... Zaboravićeš ga . . . Evo . .. sam ga i ja zaboravila! Vidiš, sad i ne mislim o njemu. Čim me ostavio, — a ništa mu nisam uradila — i prest’o mi dolaziti, zaboravila sam ga. Sad mi je drag samo moj Omer-aga.

ALMAZA: Omer-aga nije k’o Ali-beg!

DUDIJA: Omer-aga nije lip ko Ali-beg, ama je bolji! ... Znaš li, bona, da je u njega srce zlatno i obasuto almazima? On mi je drag danas i niko mi draži nije! ... Ali-bega odonda nisam ni čula ni vidila, ama i da ga vidim i da čujem, danas bi’ mu leđa okrenula, a za mojim Omer-agom trčala bi’ preko svita. Sad i meni Omer-aga dolazi i piva mi, pa ako i ne zna k’o Ali-beg, opet zna lipo i ja ga slušam.
ALMAZA: Ali-beg bolje zna!

DUDIJA: Almaza, poslušaj me! Ja sam malo starija, pa bolje znam. Čuvaj se Ali-bega!

ALMAZA: Ne mogu.

DUDIJA: Tako ti Alaha, čuvaj ga se! On je mene privario, mene je ižljubio, pa neću da i tebe iž- ljubi!

ALMAZA (Grizući se za ruku, naivno): Ah, da me hoće ižljubiti!
DUDIJA: Ako me ne poslušaš, kajaćeš se! I ja sam se kajala ljuto i oči sam isplakala, pa nemoj i ti.

ALMAZA (Brani se): Ne mogu, ne mogu, ne mogu te poslušati!

DUDIJA: On je huncut, ugursuz, kaurin! Čuvaj ga se! (S lijeve strane, onamo kud je Almaza prije pokazivala, začuje se jecanje tamburino).

ALMAZA (Pljesne rukama): Eno ga! On je!

DUDIJA (Čvrsto je uhvati za ruku): Nije ... To ti se pričinjava ...

(Začuje se pjesma Ali-begova:

„Ej, snig napade, drumi zapadoše,
Dragi dragoj doći ne mogaše...”)

ALMAZA (Hoće da potrči): On je, on!

DUDIJA (Vuče je sebi): Nećeš, nećeš ići!

ALMAZA (Otima se): Iđem... Pušći me! ... Ostavi!...

DUDIJA: Jok! Ne dam ti!

(Opet pjesma:

„Ej, dragi dragoj sitnu knjigu piše:
Moja draga zar ne haješ za me?”

I opet se čuje pratnja tambure. Za vrijeme čitava razgovora Dudije i Almaze tambura ne prestaje).

ALMAZA (Otima se svom snagom): Pušći me, pušći!

DUDIJA: Ne puštam te! Bud je mene privario, neće i tebe!

ALMAZA (Kroz plač): Pušći! ... Što si tako zla?... Ah, čuješ li kako tambura jeca?... Pušći!

DUDIJA: Ne puštam te, jer si mi draga.

(Ali-beg pjeva:

„Ej, teška sam ti bola dopanuo,
Srce boli s golema sevdaha,
Čini mi se iladža mu nema”).

DUDIJA (Sluša te cikne): Ah! (Gurne Almazu). Hajde, hajde!

ALMAZA (Zastane): Šta ti je?

DUDIJA: Ne pitaj! ... On te zove ... Hajde!... Ma- kar te i privario, hajde!

ALMAZA: Da nisi hasta!

DUDIJA (Gura je): Ostavi me! ... Hajde! ... Zar imaš srca da mu ne odeš kad ’nako zove?... Čuješ li ga?

ALMAZA (Pljesne rukama): Odoh mu, odoh! (Otrči na lijevu stranu i izgubi se među vrbovim šibljem. U isti mah s desne strane iza kapidžika zajeca druga tambura).

DUDIJA: A eno i Omer-age, mog Omer-age! ... On piva meni!... (Hoće da pođe).

(Pjesma Ali-begova:

„Ej, draga moja, ti mi iladž znadeš,
Pošalji mi duše u mamuku,
Crne oči u vezen-jagluku”).

DUDIJA (Zastane): Ah!

(S desne strane Omer-agina pjesma:

„Otkako je Saraj-Bosna postala,
Nije lipša lipotica ostala ...”)

DUDIJA: Omer-aga me zove. Zna da sam ovdi, pa me zove. A ja, mahnita, ne čujem ga, i ako je moj ... moj... Samo moj! (Opet pođe Omer-agi).

(Ali-begova pjesma:

„Dođi, draga, hastu da obiđeš,
Čini mi se da bih prebolio!”)

DUDIJA (Vrati se naglo i poleti na Ali-begovu stranu): Ne mogu, ne mogu odoliti, a da i Ali-bega ne vidim! ... Samo malo da ga vidim! ... Makar i izdaljega ... makar oči, samo oči da vidim! (Opet zastane). A Omer-aga zove, čeka i može bit’ se ljuti na me ... (Vrati se i hvata se za srce). Srce gori za starim sev- dahom, duša boli za njim, a đunah je, grih je novoga ostaviti ... Ali-beg je nešto bolan, dertli piva, a ja ne znam šta mu je. (Lomi prste, izvija se, kida). Ah! Aman, Aman! ... I kakve mi je fajde, kad sada nijs više moj? ... (Očajno). Aman! (Pane po ćilimu i zajeca).

Izvori

• Svetozar Ćorović: Celokupna dela, I—VII, knjiga 2, strana 187-202 , "BIBLIOTEKA SRPSKIH PISACA", Beograd, Izdavačko preduzeće "Narodna prosveta".

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.