Он

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Он
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
ОН


(Широка башта, засађена ружама, шебојем, феслиђеном, карамфилом и младим воћкама, обрасла травом, спушта се до омањега поточића, који се вијуга испод врбова шибља. Крај потока гори ватра. Уз ватру је прислоњен велик кахвени ибрик, око кога се ваљају, разасути по земљи, филџани и зарфови. Испод висока дуда прострт је по трави тежак ћилим, на коме сједе три-четири младе, тек нешто старије од дјевојака, хануме. Двије хануме пуше наргиле. Пред њима су разбацани локуми, гурабије, урмашице и у сребреним маштрафама жути се медовина. За леђима им разбацане фереџе и танке шамије којима се покривају по лицу. Близу фереџа, по трави посједало неколико дјевојака и пјевају. Двије имаду дахире, а двије чампаре, и ударањем у њих прате пјевање:

     „Ој дивојко мала,
     Да ти колан купим. —
     Нећу, драги, нећу ја!
     Еј жута туња процвала,
     Мила мати дерт ми задала. —
     Нећу, драги, нећу ја!”)

АЈИША ХАНУМА (Зграби маштрафу и пије медовине): Аман, аман!
(Запјева:

Мила мати дерт ми задала,
Нећу, драги, нећу ја!).

Ах, што немам старога аваза, па да га пустим, да се извије, разлије и к’о сантур зазвони; што се не могу вратити у осамн’есту годину, кад сам знала удешавати све кајде и натпивати све бумбуле у махали. Ах!

ЂУЛСА ХАНУМА: А што ће ти бољи аваз, што ли ће ти млађе године кад ти и сад липо пиваш? Да ја знам и тако, доста би ми било!

АЈИША: Није, није, није тако! Ја сама знам да нисам више к’о прије. Кад запивам, сад ме у грлу нешто реже, па ми не да кајди да се извије. Сад ниједнога момка не би’ могла писном домамити ... А прије ... (Одмахне руком).

ШЕРИФА ХАНУМА: Прије је све боље и било. Све друкћије. Нема још ни десет година од онога земана, а ћини ми се к’о да има пуних двадесет. Па сад нема ни онаких момака, ни онаких писана. И дивојке сад друкћије, па ти не зна ниједна запивати.

ХАЈНИЈА (Млада, плавокоса цурица): Ко? Зар ми не знамо?

ШЕРИФА: Не знате, не знате к’о ми. У вас је све ново, каурско, па превијате авазом и завијате, к’о да вас зуб боли. Ништа вам, ић, не ваља писна!

АЛМАЗА (Несташно, чупаво, црнооко дјевојче): А у вас је све старинско, дуго, отегнуто, па и кад сте рахат чини се да кукате.

АЈИША: Валахи, ништа сад није к’о прије! док смо ми млађе биле, ми смо више и теферичиле. Саста- немо се ’вако крај воде јали крај шедрвана, засиднемо по цвићу и по трави и запивамо из свега грла.
И к’о што бије вода из шедрвана, па прска и разлива се по цвићу, тако су нам текле писне и разливале се по махалама. Болан би се личио њима.

АЛМАЗА: Па тако и ми радимо.

АЈИША: Не радите к’о ми! ... Момци су остављали све своје послове, па крхали и прескакали плотове, само да нас виде. Трчали су за нама. Сто пута ме нена покарала, што су јој изгазили цвиће, воће по- ломили и разбили џаме на пенџерима!

АЛМАЗА: (Уздахне). Данас се то не ради.

АЈИША: (У заносу). Па како смо се ми играле! Престанемо с писном, па отпочнемо с играма. Играле смо се тикава, филџана, погаче, слипимиша ... (Поклопи очи рукама, постиђено). Ах, да знате шта је једном било ... једном, кад смо се играле ...

СВЕ ДЈЕВОЈКЕ (Склептају се око ње): Шта? Шта?

АЈИША: Играмо се ми дивојке слипимиша, па дош’о ред на ме, да ми завежу очи махрамом, па да их тако тражим и фаћам. Ја тражим, оне вриште око мене, а ниједну да уфатим. Одједном све заврискаше, а мене неко уфати иза леђа, око струка. Ја мислим нека од јараница, па се почнем смијати, кушајући да је руком дофатим по лишцу. И пипам ја, пипам, и изненада напипам — бркове. Отргнем се, вриснем и бацим махраму с очију, а преда мном стоји он, па ме гледа и смије се.

СВЕ ДЈЕВОЈКЕ: Ко? Ко?

АЈИША: Па он. Најливши момак наш, што најливше пива.

АЛМАЗА (брзо): Је ли Али-бег?

АЈИША: Он. Ах, да он запива наше старинске писне, па да умрете од некаква рахатлука.

АЛМАЗА (Обори главу и као да сама себи говори): Он липо пива ...

АЈИША: Липо и прије и сада. Он никада остарит’ неће. Прије осам година, док сам била дивојка, па док ми је он долазио ...(опет одмахне руком). Ех! . . .

АЛМАЗА (Притрчи и обгрли је): Причај, причај ми о томе! Је ли још што било, јошЗ

АЈИША: Откако ме уфатио у слипимишу, долазио ми често пред башчу, па куц’о уз тамбуру. Натпивали смо се ... А у њега аваз ... аман ... па се разлива, извија се у висину к’о ашарија и растапа се, дршће, умире ...

АЛМАЗА: Па и сада је тако!

АЈИША: И сада, и сада! Он се нимало проминио није. И лип је к’о прије и липо пива к’о прије! Стотину сам ноћи непроспавала рад’ њега.

АЛМАЗА: Рад’ њега?

АЈИША: А која дивојка није умирала за њим? Кад би он пролазио сокаком, трчале смо све к’о мухе без глава, само да га видимо.

ШЕРИФА: Ја сам рад’ њега и ћело разбила. Потрчала да га видим, па ударила главом о демире и разбила ћело.

ЂУЛСА: А мене је бабо три пута за плетеницу уводио у кућу, кад сам га вирила из башче, кроз плот.

АЛМАЗА: А он? Је ли севдис’о коју?

АЈИША: Он је хајинин један и каурин. Он је долазио свакој. Ми мислиле да само на једна врата иђе, а он се врз’о свукуда. Једне године двадесет цура уздисале су за њим, па се поинадиле и побиле, ударајући се најприје смоквама, а потље каменицама. Било ту и изгребаних и крвавих и одрпаних за причу!

ДЈЕВОЈКЕ: Ах!

ШЕРИФА: Мени је био рек’о и да ће ме узет’, па слаг’о ... Све што зазине, он слаже. Његова рич паре не ваља.

АЛМАЗА (Као за се): Неће он слагат’...

АЈИША: Ти си дите, па га не знаш. Ето, толико година мота се за дивојкама, а никад да се ожени. А да не лаже, оженио би се барем једном.

ШЕРИФА: Ја се ћудим што му млоге још и сад вирују.

ЂУЛСА: Не вирује више ниједна.

ШЕРИФА: Вирују. И сада сваког петка иђе по башћама и сокацима, па пива и куца уз тамбуру. И сада многе дивојке трће за њим.

АЛМАЗА: Ах, лип је!

ШЕРИФА: Оно је празна липота! Његов је земан прош’о и више се не врати. Још се држи, још је кух- ветли, ама нема више оне ватре, нема оног огња у оћима.

АЛМАЗА: Очи су му фине!

ШЕРИФА: Нема ни срца, истопило му се. Ништа он сада нема осим аваза.

ЂУЛСА: Да сам ја дивојка, никад га више погледала не би’!

ШЕРИФА: Сад не би’ ни ја.

ЂУЛСА: Оставила би’ га пред вратима, нек пива сам себи.

АЛМАЗА: А зар би могла?

ЂУЛСА: Што не би’ могла? И бумбул кад ми додије, ја зачепим уши, па га не слушам.

АЈИША: Оно је џенабет један!... Он носи сихире са собом, па свакога сихири. Најбоље од њега бижати сто конака, нек само није близу.
(Издаљега зачује се укујисање мујезиново и губи се, растапа изнад башта).

АЈИША: Ух, акшам!

ШЕРИФА (Скочи): А ми још ни авдеса не узеле! Ђулса. (Купи фереџе). Брже у кућу, да отклањамо дову, па да се разилазимо! (Све хануме, кроз мали, нахерени капиџик, што се накривио у дну башче, у крају с десне стране, улазе у кућу, од које се види само старински ћошак).

АЛМАЗА (Окрене се другарицама и пљесне рукама): Сад нема њих, сад смо саме! Хоћемо ли заиграти?

ДУДИЈА (Мало постарија од ње, замишљена; досада је непрестано ћутала): Ти играј, кад хоћеш!

АЛМАЗА: А ви да пивате! (Узме дахире и дигнувши га изнад главе, удари два три пут и, уз пратњу дјевојака запјева:

„Ој дивојко мала,
Да ти фесић купим. —
Нећу, драги, нећу ја!
Еј, жута туња процвала,
Мила мати дерт ми задала, —
Нећу, драги, нећу ја!”)

(За вријеме пјевања она игра, извијајући тијелом попут змије и, каткада, окренувши се у ковитлац. Дугачке плетенице витлају јој се по ваздуху, шибају је по куковима и раменима; ђердани са златним новцима о врату и прсима звече, а папучице на ногама клепећу. Лице, обасуто бичевима косе, заруменило се, а бујне прси надимају се. Пошто се пјесма сврши, она уморна баца дахире у траву и испија маштрафу медовине).

ДУДИЈА: Благо теби, увик ли си весела!

АЛМАЗА: А што нећу бит’ весела? Млада сам, здрава сам, па ми се чини, да вас свит и ово цвиће и све ово да се смије на ме. Стога би’ се и ја смијала на свакога!

ХАЈНИЈА: Бива, ти још не знаш за севдах?

АЛМАЗА: Ја?

ХАЈНИЈА: Не знаш. Јер чим почнеш севдисати, нема више такога смиха. Од севдаха горег јада нема, одавно се пива.

АЛМАЗА (Живо): Лаже, лаже ко то вели! (Дјевојке прасну у смијех). Шта вам је?

ХАЈНИЈА: Кад се тако браниш, онда је и теби некакво момче запело за око.

СВЕ: Јес’, јес’...

АЛМАЗА (Постиђена): Није, није! Све. Јес’, јес’...

АЛМАЗА (Окреће се од њих и сакрива лице рукама): Није, није! Ја сам само тако говорила.

(С десне стране, иза онога ћошка, чује се момачка пјесма:

„Телал виче од јутра до подне:
Ко ј’ у кога ноћас на конаку,
Нек’ не иде рано са конака...”)

ХАЈНИЈА (Скочи): Момци пролазе сокаком!

ДЈЕВОЈКЕ (Осим Алмазе и Дудије): Момци! Момци! (Све отрче кроз капиџик у кућу).

ДУДИЈА (Приступа Алмази и ухвати је за руку): А ти мени ништа и не говориш.

АЛМАЗА: Шта?

ДУДИЈА: Да си некога севдисала.

АЛМАЗА (Окреће се од ње и трза се): Нисам, нисам...

ДУДИЈА (Јаче): Јеси!

АЛМАЗА (Застиђена, извија се): Нисам.

ДУДИЈА: Познајем ти по очима и по образима. Немој ми лагати!

АЛМАЗА: Ах! (Зарије јој главу у њедра и чврсто је обгрли).

ДУДИЈА: А који је то?

АЛМАЗА (Отргне се и брани се рукама, као да је неко напада): Немој ... Остави ме ... Нећу ти све казати ...

ДУДИЈА: Зар мени?

АЛМАЗА: Ни теби, ни другоме.

ДУДИЈА (Љутито): Па хајде од мене! Махнита сам и што те питам. Вазда си ми и била лукава.

АЛМАЗА (Гледа је зачуђено): Ја?

ДУДИЈА: Кријеш од мене, к’о да се то неће знат’ јали прије, јали пошље.

АЛМАЗА (Стидљиво): А шта ћу ти казати?... Ружићеш ме ... Сви о њему ружно говоре.

ДУДИЈА (Брзо): О коме?

АЛМАЗА: Чула си. Мало прије су говорили.

ДУДИЈА: За Али-бега?

АЛМАЗА (Пане по ћилиму и сакрије лице рукама): Ја.

ДУДИЈА (Стисне је јаче за руку): А знаш ли ти њега добро?

АЛМАЗА: Знам, знам. И макар га још више ружиле, он је мени драг. (Опет обгрли Дудију, наслони јој главу на прси и заплаче). Драг ми је, драг, драг.

ДУДИЈА (Милујући је по коси): Па престани; што плачеш? (Благо). Престани више! (Ухвати је за главу и гледа јој право у очи). А ди сте се први пут видили? Како си га познала?

АЛМАЗА (Постиђено): Ех... како је то било?... Не знам ... Ни сама не знам.

ДУДИЈА: Зар ћеш опет лагати? (Јаче). Ко ти га је први каз’о?

АЛМАЗА: Нико. Ама свак је говорио о њему. Свак је прич’о како је лип и како липо пива и свак га је ружио. А мене, ето, почело нешто копати у срцу, па би’ да га видим. Што они више руже, ја би’ све више да га видим.

ДУДИЈА: Па?

АЛМАЗА: Па сам трчала сваки час ен’ онамо (показује на лијеву страну, иза потока и врбова шибља), онамо крај плота, да га видим, како пролази поред башча.

ДУДИЈА: И видила си га?

АЛМАЗА: Видила. Једнога петка вирим ја иза плота, а издаљега чујем како неко пива: тамбурице, моја дангубице. Ах, аман аваза! Звони, звони, па некако жалостиво, дертли, па да ти се сузе сврте у очима. Мене стиште нешто овди ... (показује руком под грло), па ми дах стаде. Одмах сам познала, да је он.

ДУДИЈА: И прош’о је поред тебе?

АЛМАЗА: Ја. Ја се подигла на прсте, само да га боље видим. И видила сам га! Лип, лип момак к’о дан били! Било му лице к’о у дивојке, црне обрве к’о пијавице узвиле му се изнад очију, а очи ... (склопи руке, заносно), очи к’о од угљена, пуне ватре и горе к’о жеравица.

АЛМАЗА: Па шта си радила?

АЛМАЗА (Стидљиво): Шта сам радила? Смела се, па нисам знала ни да се сакријем, ни да бижим.

ДУДИЈА (Живо): И он те видио?

АЛМАЗА: Видио ме. Угледа ме, па стаде. „Аман, липе дивојке!” рече. „Липа си, к’о да си у кафезу расла!”

ДУДИЈА: А ти?

АЛМАЗА: Ја? Ја се постидила, па се сакрила под плот, а срце поче да бије.

ДУДИЈА: И он прош’о даље?

АЛМАЗА: Није. Стаде и поче ме звати. „Изиђи, да те опет видим”, рече. „Твоје је лишце к’о сниг на гори, грло ти је од филдиша, а коса ти од гавранових крила. Стани да те опет видим и да ми срцу мало лахне, јер си упалила ватру на њему. Погледај ме, ббна, јер ти је поглед сладак, слађи од сваке гу- рабије, па изличи ране што си их сама задала”.

ДУДИЈА: И погледала си га?

АЛМАЗА: Јок. Нисам могла. Скупила се у клупче и зауставила дах, па га само слушам и дршћем, дршћем к’о трстика над водом.

ДУДИЈА (Живље): А он?

АЛМАЗА: Он затегну жице на тамбури и поче ударати. Зацикташе жице, закуцаше, а глас му се изви:

„Драга моја, не срди се на ме,
Не срди се, не скривај погледа.”

(Заносно). Ах, аваз, аваз!

ДУДИЈА: А тада ... тада?

АЛМАЗА: Скочила сам к’о да ме нешто повуче. Стиснем се руком за прси, — а на прсима ми била кита ђулбехара, — па узмем киту и ударим га. Ударим га усред чела ...

ДУДИЈА: Ах ...

АЛМАЗА:.. па вриснем и побигнем у кућу, слуша- јући како ми се за леђима смије.

ДУДИЈА: И тад си га само видила?

АЛМАЗА: Није. Отада ми долази свакога петка и ен’ онамо . . . (опет показује на лијеву страну), куца и
пива, а ја отрчим код плота и слушам... слушам .. . Ах, слушала би’ га сто година! (Обгрли Дудију).

ДУДИЈА (Лагано је одгурне од себе): Мени то ништа није драго ...

АЛМАЗА (Зачуђено): Што?

ДУДИЈА (Жестоко): Јер је он хајинин, џенабет, ла- жац и најгори инсан на свиту.

АЛМАЗА (Пријекорно): Зар и ти?

ДУДИЈА: И ја и свак ће му ово рећи! Ти си млађа, ти га не знаш, а ја . . . (окрене се и заплаче) ја, ја сам га клела по стотину пута ... О, синула муња из ве- дра неба, па га шинула; љуте гује из горе дошле, па му очи копале, а орлови летили са свих планина, па му језик чупали!

АЛМАЗА (Преплашена, зачепи јој уста): Не куни га! Аман, не куни га!

ДУДИЈА: Не знаш га ти, не знаш га. У њега је на устима мед, а у срцу је јед. Он не говори како мисли. Знам га ја добро.

АЛМАЗА: Да није и теби долазио?

ДУДИЈА (Одмахне руком): Не питај! (Мјесечина залије читаву башчу и прокрадајући се кроз гране воћака, обасја и лица њихова. Из врбовог шибља изнад потока пропјева бумбул).

АЛМАЗА (Стисне се јаче уза њу): Кажи ми. И ја сам теби све казала, па кажи и ти. Не ваља сад од мене да кријеш.

ДУДИЈА (Ухвати је за руку): Знаш ли, ббна, да ми на свиту нико драг није био к’о он? Нико, нико! И бабу и мајку и свакога би’ заборавила при њему. Ништа друго нисам ни радила, него о њему мислила. Јутром и вечером спомињала сам само њега.

АЛМАЗА: Баш к’о и ја!

ДУДИЈА: Мене су просили двоји просиоци из зен- ђилих кућа, па нисам ни једне погледала. Да ме и царски син запросио и њега би’ одбила, а боса бих трчала за Али-бегом чак до Стамбола.

АЛМАЗА (Наивно): И ја!

ДУДИЈА: А и он је казив’о да сам ја њему драга. Каже: „Нема ми фајде од живота, јер си ме ти оп- сихирила, па сам к’о отрован. Ако ме твоја уста не додирну, кузум, и твоја рука не загрли, умрићу ти од севдаха и закопаће ме прије године дана под зе- лену' траву”... (Уздахне). Ах!

АЛМАЗА: Па шта је било?

ДУДИЈА: Учинила сам му и то. Учинила сам, што ни- једна друга наша дивојка учинила не би. Заборавила сам и на свит и на адет и учинила сам.

АЛМАЗА (Брзо): Шта?

ДУДИЈА: Пољубила сам га. Пољубила га у уста, па ми се и то мало учинило, него сам му стисла главу рукама и љубила, љубила, љубила свукуд... Ех, они дани!

АЛМАЗА: А је ли он тебе пољубио?

ДУДИЈА: И он мене. Колико је пута долазио — а долазио је сваког петка — љубио ме. И косу и очи и уста, образе, грло, све ми је обљубио. Све је ово горило под његовим устима.

АЛМАЗА: Ах, да хоће и мене пољубити!

ДУДИЈА: Немој, немој! Бижи од њега, чувај се к’о од гује љуте. Чим га чујеш издалека, а ти бижи! Сакривај се ...

АЛМАЗА: Ех, да се то може!

ДУДИЈА: Може се. Зачепи уши памуком, да га не чујеш, па ћеш моћи ... Заборавићеш га . . . Ево . .. сам га и ја заборавила! Видиш, сад и не мислим о њему. Чим ме оставио, — а ништа му нисам урадила — и прест’о ми долазити, заборавила сам га. Сад ми је драг само мој Омер-ага.

АЛМАЗА: Омер-ага није к’о Али-бег!

ДУДИЈА: Омер-ага није лип ко Али-бег, ама је бољи! ... Знаш ли, бона, да је у њега срце златно и обасуто алмазима? Он ми је драг данас и нико ми дражи није! ... Али-бега одонда нисам ни чула ни видила, ама и да га видим и да чујем, данас би’ му леђа окренула, а за мојим Омер-агом трчала би’ преко свита. Сад и мени Омер-ага долази и пива ми, па ако и не зна к’о Али-бег, опет зна липо и ја га слушам.
АЛМАЗА: Али-бег боље зна!

ДУДИЈА: Алмаза, послушај ме! Ја сам мало старија, па боље знам. Чувај се Али-бега!

АЛМАЗА: Не могу.

ДУДИЈА: Тако ти Алаха, чувај га се! Он је мене приварио, мене је ижљубио, па нећу да и тебе иж- љуби!

АЛМАЗА (Гризући се за руку, наивно): Ах, да ме хоће ижљубити!
ДУДИЈА: Ако ме не послушаш, кајаћеш се! И ја сам се кајала љуто и очи сам исплакала, па немој и ти.

АЛМАЗА (Брани се): Не могу, не могу, не могу те послушати!

ДУДИЈА: Он је хунцут, угурсуз, каурин! Чувај га се! (С лијеве стране, онамо куд је Алмаза прије показивала, зачује се јецање тамбурино).

АЛМАЗА (Пљесне рукама): Ено га! Он је!

ДУДИЈА (Чврсто је ухвати за руку): Није ... То ти се причињава ...

(Зачује се пјесма Али-бегова:

„Еј, сниг нападе, друми западоше,
Драги драгој доћи не могаше...”)

АЛМАЗА (Хоће да потрчи): Он је, он!

ДУДИЈА (Вуче је себи): Нећеш, нећеш ићи!

АЛМАЗА (Отима се): Иђем... Пушћи ме! ... Остави!...

ДУДИЈА: Јок! Не дам ти!

(Опет пјесма:

„Еј, драги драгој ситну књигу пише:
Моја драга зар не хајеш за ме?”

И опет се чује пратња тамбуре. За вријеме читава разговора Дудије и Алмазе тамбура не престаје).

АЛМАЗА (Отима се свом снагом): Пушћи ме, пушћи!

ДУДИЈА: Не пуштам те! Буд је мене приварио, неће и тебе!

АЛМАЗА (Кроз плач): Пушћи! ... Што си тако зла?... Ах, чујеш ли како тамбура јеца?... Пушћи!

ДУДИЈА: Не пуштам те, јер си ми драга.

(Али-бег пјева:

„Еј, тешка сам ти бола допануо,
Срце боли с голема севдаха,
Чини ми се илаџа му нема”).

ДУДИЈА (Слуша те цикне): Ах! (Гурне Алмазу). Хајде, хајде!

АЛМАЗА (Застане): Шта ти је?

ДУДИЈА: Не питај! ... Он те зове ... Хајде!... Ма- кар те и приварио, хајде!

АЛМАЗА: Да ниси хаста!

ДУДИЈА (Гура је): Остави ме! ... Хајде! ... Зар имаш срца да му не одеш кад ’нако зове?... Чујеш ли га?

АЛМАЗА (Пљесне рукама): Одох му, одох! (Отрчи на лијеву страну и изгуби се међу врбовим шибљем. У исти мах с десне стране иза капиџика зајеца друга тамбура).

ДУДИЈА: А ено и Омер-аге, мог Омер-аге! ... Он пива мени!... (Хоће да пође).

(Пјесма Али-бегова:

„Еј, драга моја, ти ми илаџ знадеш,
Пошаљи ми душе у мамуку,
Црне очи у везен-јаглуку”).

ДУДИЈА (Застане): Ах!

(С десне стране Омер-агина пјесма:

„Откако је Сарај-Босна постала,
Није липша липотица остала ...”)

ДУДИЈА: Омер-ага ме зове. Зна да сам овди, па ме зове. А ја, махнита, не чујем га, и ако је мој ... мој... Само мој! (Опет пође Омер-аги).

(Али-бегова пјесма:

„Дођи, драга, хасту да обиђеш,
Чини ми се да бих преболио!”)

ДУДИЈА (Врати се нагло и полети на Али-бегову страну): Не могу, не могу одолити, а да и Али-бега не видим! ... Само мало да га видим! ... Макар и издаљега ... макар очи, само очи да видим! (Опет застане). А Омер-ага зове, чека и може бит’ се љути на ме ... (Врати се и хвата се за срце). Срце гори за старим сев- дахом, душа боли за њим, а ђунах је, грих је новога оставити ... Али-бег је нешто болан, дертли пива, а ја не знам шта му је. (Ломи прсте, извија се, кида). Ах! Аман, Аман! ... И какве ми је фајде, кад сада нијс више мој? ... (Очајно). Аман! (Пане по ћилиму и зајеца).


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 2, страна 187-202 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.