Ožalošćena porodica/8

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   POJAVA VII POJAVA VIII POJAVA IX   ►

POJAVA VIII

DANICA, TETKA

TETKA (dolazi kroz srednja vrata): Gde si dete, zaboga, što se zadrža toliko?
DANICA: Pa eto, nisam još ni poslužila goste.
TETKA: A gde su ti gosti?
DANICA: Eno ih, šetaju po kući, razgledaju.
TETKA: Što ne ispiše bar kafu?
DANICA: Nudila sam ih.
TETKA: Je l' nailazio, boga ti, advokat?
DANICA: Jeste!
TETKA: Pa jesi li mu pokazala račun?
DANICA: Htela sam, boga mi, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima.
TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne predajem račun.
DANICA: Da te pitam nešto, tetka?
TETKA: Pitaj!
DANICA: Kad ovu kuću primi naslednik, mi nećemo, je li, ostati dalje ovde u stanu?
TETKA: Pa nećemo!
DANICA: A gde ćemo?
TETKA: Pa, videćemo!
DANICA: Ja bih tako volela da se vratimo u onaj stari stan. Bila je, istina, mala kuća, ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj kućici.
TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iselili. Ima tome već osam godina.
DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali?
TETKA: Zar se ne sećaš?
DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i... Tada je mama još bila živa, je li?
TETKA: Jeste!
DANICA: A tata?
TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima?
DANICA: Tako, palo mi na pamet. Malopre je jedan od naslednika govorio sa mnom o našem stanu, pa meni pala na pamet ona kućica.
TETKA: Ostavi, dete, tu brigu; imamo dosta drugih na vratu. Nego, uzmi taj služavnik pa 'ajde. Kafa se potpuno ohladila, a, veliš, neće ni da je piju.
DANICA: Pa jest! (Uzima služavnik i polazi sa tetkom.) Ne znam zašto bih ih čekala?
TETKA (ode s Danicom).
 


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.