Ožalošćena porodica/27
| ◄ POJAVA XII | POJAVA XIII | POJAVA XIV ► |
POJAVA XIII
ADVOKAT, DANICA
ADVOKAT (kad sagleda Danicu na zadnjim vratima): No, je l' se obradovala tetka?
DANICA: Kako da nije?
ADVOKAT: Samo, jeste li vi dobro razmislili o toj vašoj želji da budete moj činovnik?
DANICA: Ne vidim šta bih imala da razmišljam.
ADVOKAT: Ja sam, na primer, vrlo strog starešina.
DANICA: I ja sam vrlo savesna.
ADVOKAT: Pa onda, pedantan sam.
DANICA: Ja sam na dužnosti vrlo tačna.
ADVOKAT: Može se desiti da gdekad budem i nervozan.
DANICA: Ja umem da budem vrlo uzdržljiva i strpljiva.
ADVOKAT: Moram vam reći da sam na poslu i vrlo ozbiljan.
DANICA: To mi naročito imponuje.
ADVOKAT: Pa to je odista čudnovato kako se naše osobine slažu i, tako reći, dopunjuju se.
DANICA: Znači, dakle, da me s poverenjem možete primiti u službu.
ADVOKAT: Pa ipak, ja imam jednu osobinu ili bolje reći: manu, koja vam ni u kom slučaju ne može biti ugodna...
DANICA: A ta je?
ADVOKAT: Ja umem biti i ljubomoran.
DANICA (iznenađeno). Ljubomoran? (Gleda ga dugo u oči.) Ne razumem.
ADVOKAT (hteo bi da zabašuri utisak): Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati.
DANICA (još uvek pod utiskom): Ne razumem!
ADVOKAT (nespretno se izvlači): Dakle... da... ja sam već javio porodici; sutra se otvara testament i odmah zatim vi ćete biti oslobođeni briga.
DANICA: Pa to ja, u onoj radosti, nisam ni kazala tetki.
ADVOKAT: Recite joj!
DANICA: Hoću.
ADVOKAT: Recite joj sad odmah, ja vas i inače moram napustiti. Moram još ovog časa da preduzmem korake, da bih za sutra obezbedio otvaranje testamenta. Doviđenja, dakle! (Polazi.)
DANICA (prateći ga): Doviđenja!
|