Obilić
| Obilić Pisac: Nikola Borojević |
Nek’ neprijatelj svega što je dobro
U čisto žito crni kukolj seje,
Nek’ svaki drži ono što je dobro,
Nek mrzost reži a ludost se smeje, —
Ja i ti ćemo, mili srpski pobro,
Da opevamo što nam srce greje,
Da opevamo slavnoga junaka,
U mišci krepka, srcem, duhom jaka.
Nestrpljivo, znam, želiš čuti tko je
Taj retki junak kog’ mi pesma slavi,
Razberi samo sve srpske heroje,
Ah’ tko će brati sve cveće po travi
Od kojeg vence glas naroda poje
Na Dunavu, Timoku, Savi, Dravi,
Tko stvorit slasti nektarskoga pića,
Tko l’ stići slavu Miloš’ Obilića?
O, slatko ime od kog’ srce strepi
U srpskoj grudi, kad mu spomen čuje,
O, primeru veličestveno lepi,
Kog’ ista slava slavno odlikuje
Kad visprenosti sedmom nebu leti
Besmertija da praznik toržestvuje,
Gdi Klio širi zlatne liste svoje,
A Orfej peva divno slave tvoje!
U Lazarevog carstva burnom stanju,
Gde razuzdane strasti mnogih zala,
U ličnoj borbi i hudom neznanju,
Slobodu ruše, a lance vazala
I ropstva kuju, da na trulom panju
Svog licemerstva goje roj kabala,
Dogodila se j’ na dan Vidovdana
Na Kosovu ta bitka očajana.
No prije nego što će sve to biti,
Car gospodu na večeru svu zove,
Pa zlatnom čašom uze vince piti
I napija pred svima reči ove:
„O Bože! Tvoja milost da nas štiti
I ukloni neverstva tajne rove,
A u zdravlje Miloša, zeta moga,
Koj’ misli izdat mene, cara svoga.”
K’o grom da puče, tako se od čuda
Uznemire sva vojnička gospoda
Kad smotre da je obličen k’o Juda
Ljubimac, cvet i ponos srpskog roda.
„O! Taj je ukor slab k’o snega gruda”,
Jug Bogdan smelo caru sad pridoda,
„Koj’, kad ga vrući svet istine sklopi,
Iz ništa posta, u ništa se stopi.
Ta prije će nam sunce, mesec, zvezde
I crna zemlja naopako poći,
Atomi stvora čto u večnost jezde
U prah i pep’o pretvorit se moći,
I furije, kad strašnom slutnjom drežde,
K’o gracije za sreću sveta doći,
Neg’ što će Miloš, vitezova dika,
Nazivati se avet odmetnika!”
„To može biti, — ali laž kad steče
Vid istine, o! koja onda beda”,
Car Lazar tako Jug Bogdanu reče,
„Jer srce kad je ladnije od leda,
Ne čuvstvuje što opšte dobro peče,
Već samo svoju podlu korist gleda,
K’o krtina kad ispod zemlje rije,
Da svaki ne zna kuda trag svoj krije.
Koj’ zmiju ljutu u nedrima goji
Pa od nje pomoć u nevolji čeka,
O, teško njemu, i sene se boji,
Jer smrt mu grozi nenadna i preka,
A rođeno kad majka čedo doji,
Tad pravu ljubav uživa doveka;
Tko uši ima, ovo neka sluša,
U ostalom pak svakom bog a duša.”
To reče, pa Miloša mrko gleda,
Kog’ ocrni pritvorstvom Vuk neverni,
A Miloš kada smotri koja beda
I stid mu grozi, za taj ukor skverni
Odgovori: „Do kolena ti seda
Taj izdajica zlobni i čemerni,
A sjutra će se znati pravde mera,
I tko je vera, tko li je nevera!”
Pa zatim u svoj svilni šator ode,
Kud Toplica i Kosančić ga prati,
I njima reče: „Evo, braćo, zgode,
Smertju se samo može smert oterati,
A duh pun žara, česti i slobode
Ne trpi ljage, nit će vragu dati
Da skorpionskim jedom ono truje
Što čoveka od zveri odlikuje.
Pa kad već sveta dužnost, krepka volja
I viteška nas ruka večno druži,
Da i potomstva našeg sudba bolja
Pod teškim bičem varvarstva ne tuži,
Pretvorimo u grobnik hulna polja
Gdi gordi Osman čovečestvo ruži,
Pokažimo: da slava srpskog roda
Jest hrabrost, vernost, ljubav i sloboda!
O, svete reči, kad vas razum vlada
I stroga pravda kad vam skipter nosi,
Kad pošten čovek nevino ne strada
Nit’ paklena mu zavist vrednost kosi,
Al’ dobrodetelj kad se mzdi nada,
Pa ucviljena gorke suze rosi, —
Ah’ onda! — to ju teši, to je znato
Da kovano jošt lepše sjaje zlato.
No praznim rečma sujeta se slasti,
Bez dela ljubav samo ime nago,
A junak mora sve sile i strasti,
Sve polze svoje, i život, i blago,
Da žertvuje kad vidi da će spasti
Kroz samog sebe otečestvo drago;
I lične borbe moraju da ćute
Kad hidre opštu propast naglo slute.
Baš zato neću da krvavim ruku
U poželjnoj ali podloj strasti,
Da s’ osvetim za grdnu pakost Vuku,
Premda to stoji sad u mojoj vlasti,
No onome ću zadat smrtnu muku
Koj’ njega uči da sve upropasti,
A kad već zmija ostane bez glave,
Tad ne treba nam za lek bolje trave.
No božju pomoć moliti i zvati,
To hristjanskim junakom najpre treba,
Kad zora svane, sav će svet već znati
Tko milost želi, tko l’ prokletstvo neba,
Jer Muratu nogom ću za vrat stati
Da ne ždere nasilstvom srpskog hleba,
I srce mu rasporit sa handžarom,
To zaklinjem se pred svetim oltarom!”
Badava Milan i Ivan ga moli
Da s’ okani tog opasnoga dela,
On blagorodnoj strasti ne odoli,
Visoko jer mu teži duša smela,
I žertvovati sama sebe voli
Neg’ klevetanja snosit tako zela;
A nadeždom ga krepi anđel raja:
Sav narod spasti kad probode zmaja.
Pa ode s oba svoja verna druga
U turski tabor, kako zora svanu,
Na mamnom daru Muratu se ruga
I zadade mu odmah smrtnu ranu.
Kad sultan pade, grozni strah i tuga
Obuze Turke u carskome stanu,
Pa zabunjeni skaču, beže, ječe,
A srpski mač ji nemilice seče.
Al’ najposle, kad dobi trista rana,
Kad hiljade već turskih glava sruši,
Kad Toplica i Kosančić s mejdana
U večnoj slavi nađe mesto duši,
Ah, i on pade, k’o stablo bez grana,
U krvne ruke, život obezduši...
I tako, što je obećao javno,
To sve, k’o junak, osvedoči slavno.
1843.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 210-214
|