Обилић
Обилић Писац: Никола Боројевић |
Нек’ непријатељ свега што је добро
У чисто жито црни кукољ сеје,
Нек’ сваки држи оно што је добро,
Нек мрзост режи а лудост се смеје, —
Ја и ти ћемо, мили српски побро,
Да опевамо што нам срце греје,
Да опевамо славнога јунака,
У мишци крепка, срцем, духом јака.
Нестрпљиво, знам, желиш чути тко је
Тај ретки јунак ког’ ми песма слави,
Разбери само све српске хероје,
Ах’ тко ће брати све цвеће по трави
Од којег венце глас народа поје
На Дунаву, Тимоку, Сави, Драви,
Тко створит сласти нектарскога пића,
Тко л’ стићи славу Милош’ Обилића?
О, слатко име од ког’ срце стрепи
У српској груди, кад му спомен чује,
О, примеру величествено лепи,
Ког’ иста слава славно одликује
Кад виспрености седмом небу лети
Бесмертија да празник торжествује,
Гди Клио шири златне листе своје,
А Орфеј пева дивно славе твоје!
У Лазаревог царства бурном стању,
Где разуздане страсти многих зала,
У личној борби и худом незнању,
Слободу руше, а ланце вазала
И ропства кују, да на трулом пању
Свог лицемерства гоје рој кабала,
Догодила се ј’ на дан Видовдана
На Косову та битка очајана.
Но прије него што ће све то бити,
Цар господу на вечеру сву зове,
Па златном чашом узе винце пити
И напија пред свима речи ове:
„О Боже! Твоја милост да нас штити
И уклони неверства тајне рове,
А у здравље Милоша, зета мога,
Кој’ мисли издат мене, цара свога.”
К’о гром да пуче, тако се од чуда
Узнемире сва војничка господа
Кад смотре да је обличен к’о Јуда
Љубимац, цвет и понос српског рода.
„О! Тај је укор слаб к’о снега груда”,
Југ Богдан смело цару сад придода,
„Кој’, кад га врући свет истине склопи,
Из ништа поста, у ништа се стопи.
Та прије ће нам сунце, месец, звезде
И црна земља наопако поћи,
Атоми створа что у вечност језде
У прах и пеп’о претворит се моћи,
И фурије, кад страшном слутњом дрежде,
К’о грације за срећу света доћи,
Нег’ што ће Милош, витезова дика,
Називати се авет одметника!”
„То може бити, — али лаж кад стече
Вид истине, о! која онда беда”,
Цар Лазар тако Југ Богдану рече,
„Јер срце кад је ладније од леда,
Не чувствује што опште добро пече,
Већ само своју подлу корист гледа,
К’о кртина кад испод земље рије,
Да сваки не зна куда траг свој крије.
Кој’ змију љуту у недрима гоји
Па од ње помоћ у невољи чека,
О, тешко њему, и сене се боји,
Јер смрт му грози ненадна и прека,
А рођено кад мајка чедо доји,
Тад праву љубав ужива довека;
Тко уши има, ово нека слуша,
У осталом пак сваком бог а душа.”
То рече, па Милоша мрко гледа,
Ког’ оцрни притворством Вук неверни,
А Милош када смотри која беда
И стид му грози, за тај укор скверни
Одговори: „До колена ти седа
Тај издајица злобни и чемерни,
А сјутра ће се знати правде мера,
И тко је вера, тко ли је невера!”
Па затим у свој свилни шатор оде,
Куд Топлица и Косанчић га прати,
И њима рече: „Ево, браћо, згоде,
Смертју се само може смерт отерати,
А дух пун жара, чести и слободе
Не трпи љаге, нит ће врагу дати
Да скорпионским једом оно трује
Што човека од звери одликује.
Па кад већ света дужност, крепка воља
И витешка нас рука вечно дружи,
Да и потомства нашег судба боља
Под тешким бичем варварства не тужи,
Претворимо у гробник хулна поља
Гди горди Осман човечество ружи,
Покажимо: да слава српског рода
Јест храброст, верност, љубав и слобода!
О, свете речи, кад вас разум влада
И строга правда кад вам скиптер носи,
Кад поштен човек невино не страда
Нит’ паклена му завист вредност коси,
Ал’ добродетељ кад се мзди нада,
Па уцвиљена горке сузе роси, —
Ах’ онда! — то ју теши, то је знато
Да ковано јошт лепше сјаје злато.
Но празним речма сујета се сласти,
Без дела љубав само име наго,
А јунак мора све силе и страсти,
Све ползе своје, и живот, и благо,
Да жертвује кад види да ће спасти
Кроз самог себе отечество драго;
И личне борбе морају да ћуте
Кад хидре општу пропаст нагло слуте.
Баш зато нећу да крвавим руку
У пожељној али подлој страсти,
Да с’ осветим за грдну пакост Вуку,
Премда то стоји сад у мојој власти,
Но ономе ћу задат смртну муку
Кој’ њега учи да све упропасти,
А кад већ змија остане без главе,
Тад не треба нам за лек боље траве.
Но божју помоћ молити и звати,
То христјанским јунаком најпре треба,
Кад зора сване, сав ће свет већ знати
Тко милост жели, тко л’ проклетство неба,
Јер Мурату ногом ћу за врат стати
Да не ждере насилством српског хлеба,
И срце му распорит са ханџаром,
То заклињем се пред светим олтаром!”
Бадава Милан и Иван га моли
Да с’ окани тог опаснога дела,
Он благородној страсти не одоли,
Високо јер му тежи душа смела,
И жертвовати сама себе воли
Нег’ клеветања сносит тако зела;
А надеждом га крепи анђел раја:
Сав народ спасти кад прободе змаја.
Па оде с оба своја верна друга
У турски табор, како зора свану,
На мамном дару Мурату се руга
И зададе му одмах смртну рану.
Кад султан паде, грозни страх и туга
Обузе Турке у царскоме стану,
Па забуњени скачу, беже, јече,
А српски мач ји немилице сече.
Ал’ најпосле, кад доби триста рана,
Кад хиљаде већ турских глава сруши,
Кад Топлица и Косанчић с мејдана
У вечној слави нађе место души,
Ах, и он паде, к’о стабло без грана,
У крвне руке, живот обездуши...
И тако, што је обећао јавно,
То све, к’о јунак, осведочи славно.
1843.
Извор
[уреди]- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 210-214
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Боројевић, умро 1872, пре 152 године.
|