Moli Boga gospe Nelatine,
Da joj Bog da porod poroditi,
Ali zmiju ali dite mlado.
Još ne prošla ni godina dana,
Da je gospe zmiju porodila. 5
Kad je zmija dvanajst let svršila,
Lipo j' zmija majki govorila:
Boga tebi, moja majko mila:
Zač me nećeš da oženiš mlada?
Al govori gospe Nelatine: 10
Boga tebi, zmijo nelovita,
Čul' za žensku ali mužku glavu?
Govori joj zmija jadovita:
Boga tebi, moja majko mila!
Piši knjigu ka staromu gradu, 15
Starom gradu Begu kapitanu.
On ti ima jednu kćer prelipu,
Pa će ti ju za nevestu dati.
Piše knjigu gospe Nelatine,
Pa ju šalje ka staromu gradu, 20
Starom gradu, Begu kapitanu
Va knjigi ga lipo umolila:
Boga tebi, Beže kapitane!
Čula jesam, al videla nisam,
Da ti imaš jednu kćer prelipu: 25
Hoćeš mi ju za nevestu dati?
Kada pride knjiga k kapitanu,
Knjigu štije drugu napisuje.
Pa ju šalje gospi Nelatini.
Va knjigi joj lipo poručio: 30
Boga tebi, gospe Nelatine,
Ki će moju ćrcu k sebi zeti
Neka grede momi na ugljede.
Knjigu primi gospe Nelatine,
Knjigu štije a grozno se plače. 35
Gledala ju zmija jadovita
Pa govori svojoj plačnoj majki:
Ča se plačeš moja mila majko?
Plakat moram zmijo jadovito,
Kad mi piše Beže kapitane, 40
Da ja šaljem momka na ugljede;
A kako ću zmijo te poslati?
Lipo ti njoj zmija odgovara:
Ne plači se moja majko mila,
Već ti kupi tristo i tri svata, 45
Svakom svatu konja bijeloga,
A divojki konja črljenega,
Meni zmiji konja zelenoga.
Lipo j' majka zmiju poslušala,
Tr sakupi tristo i tri svata, 50
Svakom svatu konja bijeloga
A divojki konja črljenoga
A i zmiji konja zelenoga.
Svati jašu priko polja ravna.
Z duga ih je Beže ugljedao, 55
Tr je svaću lipo upitao:
Boga vami, svaćo i svatovi,
Ko će od vas moju kćrku zeti?
Njemu svaća hitro odgovore:
Ono ča se na zelenku vije. 60
Bega stali sini propitkivat,
Propitkivat i Bogom zaklinjat:
Komu ćeš ti našu sestru dati,
Jel će nam ju zmija požerati?
Srdit Beže ovak odgovora: 65
Ča sam rekal to ću učiniti,
Ja ju sada moram darovati.
Kći zajaše konja črljenoga,
Svaća pojdu priko polja ravna.
Braća seli putem govorila: 70
Čujde braću, sele nam jedina,
Nehod tamo vrati nam se sele,
Zač kad sele bude o pol noći,
Mogla bi te zmija požerati,
Pak ćeš nas ti braću nazivati, 75
Da bili ti u pomoći bili.
Ali sele zato niš nehaje,
Već kad došli k gospi Nelatini,
Lipo svaću ona dočekala.
Kad je bilo noćcu noćevati 80
Svati odu kući pjevajući.
Čekat stala braća pod prozorom
Dali će ih mlada dozivati.
Kad je bila nika doba noći,
Al zavapi mlajahna divojka: 85
Mili bože čuda velikoga!
Odkad me je majka porodila
Nevidi ja takova junaka.
Ča sam noćas zmiju jadovitu.
Hrvatske narodne pjesme, sakupljene stranom po primorju a stranom po granici, sabrao Stjepan Mažuranić, učitelj, svezak I, u Senju, tiskom i nakladom H. Lustera, 1876., str. 112-115.
