Моли Бога госпе Нелатине,
Да јој Бог да пород породити,
Али змију али дите младо.
Још не прошла ни година дана,
Да је госпе змију породила. 5
Кад је змија дванајст лет свршила,
Липо ј' змија мајки говорила:
Бога теби, моја мајко мила:
Зач ме нећеш да ожениш млада?
Ал говори госпе Нелатине: 10
Бога теби, змијо неловита,
Чул' за женску али мужку главу?
Говори јој змија јадовита:
Бога теби, моја мајко мила!
Пиши књигу ка старому граду, 15
Старом граду Бегу капитану.
Он ти има једну кћер прелипу,
Па ће ти ју за невесту дати.
Пише књигу госпе Нелатине,
Па ју шаље ка старому граду, 20
Старом граду, Бегу капитану
Ва књиги га липо умолила:
Бога теби, Беже капитане!
Чула јесам, ал видела нисам,
Да ти имаш једну кћер прелипу: 25
Хоћеш ми ју за невесту дати?
Када приде књига к капитану,
Књигу штије другу написује.
Па ју шаље госпи Нелатини.
Ва књиги јој липо поручио: 30
Бога теби, госпе Нелатине,
Ки ће моју ћрцу к себи зети
Нека греде моми на угљеде.
Књигу прими госпе Нелатине,
Књигу штије а грозно се плаче. 35
Гледала ју змија јадовита
Па говори својој плачној мајки:
Ча се плачеш моја мила мајко?
Плакат морам змијо јадовито,
Кад ми пише Беже капитане, 40
Да ја шаљем момка на угљеде;
А како ћу змијо те послати?
Липо ти њој змија одговара:
Не плачи се моја мајко мила,
Већ ти купи тристо и три свата, 45
Сваком свату коња бијелога,
А дивојки коња чрљенега,
Мени змији коња зеленога.
Липо ј' мајка змију послушала,
Тр сакупи тристо и три свата, 50
Сваком свату коња бијелога
А дивојки коња чрљенога
А и змији коња зеленога.
Свати јашу прико поља равна.
З дуга их је Беже угљедао, 55
Тр је сваћу липо упитао:
Бога вами, сваћо и сватови,
Ко ће од вас моју кћрку зети?
Њему сваћа хитро одговоре:
Оно ча се на зеленку вије. 60
Бега стали сини пропиткиват,
Пропиткиват и Богом заклињат:
Кому ћеш ти нашу сестру дати,
Јел ће нам ју змија пожерати?
Срдит Беже овак одговора: 65
Ча сам рекал то ћу учинити,
Ја ју сада морам даровати.
Кћи зајаше коња чрљенога,
Сваћа појду прико поља равна.
Браћа сели путем говорила: 70
Чујде браћу, селе нам једина,
Неход тамо врати нам се селе,
Зач кад селе буде о пол ноћи,
Могла би те змија пожерати,
Пак ћеш нас ти браћу називати, 75
Да били ти у помоћи били.
Али селе зато ниш нехаје,
Већ кад дошли к госпи Нелатини,
Липо сваћу она дочекала.
Кад је било ноћцу ноћевати 80
Свати оду кући пјевајући.
Чекат стала браћа под прозором
Дали ће их млада дозивати.
Кад је била ника доба ноћи,
Ал завапи млајахна дивојка: 85
Мили боже чуда великога!
Одкад ме је мајка породила
Невиди ја такова јунака.
Ча сам ноћас змију јадовиту.
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 112-115.
