Nova crnogorska pjesna

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

0001 Sanak snila mlada popadija,
0002 baš sokola popa Radovića
0003 iz krajičkog sela Martinića,
0004 san sasnila na ravno Štitovo:
0005 đe se oblak podignuo gusti
0006 od krvava Skadra carevoga,
0007 ide oblak preko Malesije,
0008 i Zete se zemlje dofatio,
0009 Zetu minu i nje Podgoricu,
0010 doklen Spužu na krajinu dođe:
0011 otlen pođe selu Martiniću;
0012 tu na selo oblak počinuo,
0013 staše munje iz njeg’ sijevati
0014 i grmjeti planinski gromovi:
0015 Donje Selo munje izgorješe,
0016 a na Gornje čavke popadaše,
0017 "mene, braćo, oči izvadiše,
0018 i mojijem osmerim’ snahama,
0019 mojim snaham’ i mojim jetrvam’;
0020 nego vjetar ka i oganj puhnu
0021 od Gornjega Sela i od crkve,
0022 te iz njega čavke podignuo,
0023 u gustij ih oblak ugonio,
0024 sagna s’ oblak dosred polja ravna;
0025 u to drugu puhnu od Župine,
0026 treći vjetar od vode Slatine,
0027 te zajmiše maglu preko Spuža."
0028 Kad đeveri snahu razumješe,
0029 od Spuža su vojsku opazili,
0030 tursku vojsku Namik-paše glavom,
0031 sa svojijem Ćehaj-begom sinom;
0032 odma tanke puške isturiše,
0033 a čobane braću poklikoše:
0034 "Haj na noge, braćo naša jadna!
0035 Ev’ na selo Turci udariše,
0036 hote nama selo izgorjeti
0037 i sve naše robje porobiti,
0038 sve junaštvo naše pohabati."
0039 Kad čobani puške razumješe,
0040 ončas oni na noge skočiše,
0041 potrčaše zelenom planinom,
0042 brzo trče, više sela doše.
0043 A kad jadno selo pogledaše,
0044 al’ ga crna tama pritisnula,
0045 svuđ po njemu Turci halačaju:
0046 Donje Selo ognjem sagorjeli,
0047 a u Gornje plamen prenijeli,
0048 svikolici juriš učinjeli,
0049 i od njega nešto opaljeli.
0050 Ali junak iz magle klikuje,
0051 po imenu pope Radoviću,
0052 on klikuje do dva bratučeda:
0053 "Haj, đe si mi, Stefo i Gavrile,
0054 što činite ter jošt ne dođoste?
0055 Selo nama Turci izgorješe,
0056 osam bratah vama posjekoše
0057 i robje će povest svekoliko.
0058 Branio sam što sam moga bolje,
0059 ali su me rane dopanule,
0060 ljute rane, sad ću poginuti;
0061 ubilo me troje sindžirlijah:
0062 jedne su mi nogu otkinule,
0063 druge ruku desnu iz ramena,
0064 a treće mi srce izgorjele -
0065 umrijet mi nije žao sada,
0066 jera sam se dobro zamj’enio;
0067 nego juriš, ako me čujete,
0068 jer mi Turci odniješe glavu."
0069 Ono čuše i Stefo i Gajo,
0070 baš sa tridest družine čobanah;
0071 u junakah srca popucala,
0072 pa udriše složno na krvnike,
0073 pobiše se ognjem iz pušakah.
0074 U to Turci pleći obratiše
0075 i niz selo grdni utekoše;
0076 ćeraju ih tridest čobanah,
0077 dok u polje saćeraše Turke
0078 trideset glavah njima otkidoše.
0079 To kad viđe Namik Alil-paša
0080 jere Turci pleći okrenuše,
0081 u dva reda nizam postavio,
0082 tri hiljade pješca i konjika,
0083 poče selo biti topovima.
0084 U to indat Martiniću dođe
0085 od Piperah i Bjelopavlićah,
0086 malen indat: osam stotin’ drugah;
0087 kako doše, na Turke udriše,
0088 ubiše se poljem po nizamu;
0089 dok i polje nizam ostavio,
0090 s njime paša i ostala vojska.
0091 I tu paši malo bog pomoga,
0092 jer ga konjske noge uniješe
0093 i Spuža ga vrata zatvoriše.
0094 Brđani se natrag povratiše
0095 i pogibšu braću pokopaše.
0096 Svaki ode na svoje dvorove
0097 dijeleći puške srmajlije,
0098 jatagane i svitne dolame.
0099 Desetinu braće ukopaše,
0100 toliko ih ranah dopadoše;
0101 a Turakah u taj boj pogibe
0102 sto šezdeset i četiri druga,
0103 i trista ih ranjenijeh bješe.
0104 Nek se fali Namik Alil-paša
0105 čestitomu caru od Stambola,
0106 i njegovu muhur-sahibiji,
0107 koji mu je nizam poklonio
0108 da njim hara crnogorska sela
0109 i da lafe čini volovima.
0110 Al’ diči se selo Martiniće!
0111 Martinići, srpski sokolići,
0112 vi careve paše ispravljate
0113 sa pucima vašijeh brešakah
0114 da se ne bi koji prevario
0115 i u dubje s vojskom zagazio
0116 da sultanu ljepši dar ponese,
0117 a da binjiš crveni prigrne,
0118 ol’ prigrne ol’ ostavi čapru,
0119 ka su dosle mlogi ostavili
0120 i kako te vazda, ako bog da,
0121 dokle traje kršah i pušakah
0122 i đetićah junačkijeh srcah
0123 u slobodnoj srpskoj Gori Crnoj -
0124 što zavisi od jedinog boga
0125 i od svoga duha viteškoga.