Nija majka nejačka Jovana:
„Nina, nina, nejački Jovane,
nina, ljulja, majki da porasteš,
i carevo carstvo da preotmeš,
a ujutro do cara se čulo, 5
a car praća dva laka ulaka,
uhvatiše nejačka Jovana,
ne ga biše, ne ga umoriše,
no ga živa caru odnesoše.
Car mi sedi na stol divanane, 10
pa Jovanu ljuto govorijo:
„Čuješ mene, nejaki Jovane:
da l si junak za tamnice tamne,
da l si junak sablju da mi ljubiš,
il si junak svećom da mi svetliš?" 15
Al govori nejačak Jovane:
„Nisam ljuba da ti sablju ljubim,
nisam robik da ti svećom svetlim,
već sam junak za tamne tamnice.”
Kad to začu care od Stambola, 20
turi mi ga u tamne temnice,
turiše mu đubre do kolena,
a pustiše vode do pojasa.
Tamnovao nejačak Jovane,
tamnovao devet godin dana. 25
Tad je care čudan san usnijo,
da je Jovo davna preminuo,
kroz kosti mu trava pronicala,
pa otide Jovinoj tamnici,
na tamnici otvorena vrata, 30
što da vidi: nejačka Jovana:
aganj oinu kao jarko sunce,
pri njemu je od zlata sinija,
na siniji svake đakonije,
tad car viknu dva laka ulaka: 35
„Odpustite nejačka Jovana,
on će sada carem postanuti".
Var.: Jastrebov, str. 458; Dučić, Bosanska vila, 20—22/1910; Dena, 1907, str. 181—182 (tri varijante); Bovan, domaći rad za profesorski ispit, 12; Vasiljević, 188.
