Nioba

Vojislav Ilić

Nioba Pisac: Vojislav Ilić

U hladu žalosnih vrba, gde vale potočić broji,
Slivena od hladnog tuča Nioba očajna stoji,
Sa bespomoćnom tugom ruke je klonule svila
      Na svoja umorna krila.

Treperi žalosno granje nad glavom Niobe plačne,
Što tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne,
      I samrt sumornu kliče

I onda kad hladni sever opusti zelenu goru,
I onda kad slavuj peva i majsku pozdravlja zoru,
      I plavi pomenak niče.

Ah, ja razumem smisô žalosne jelinske bajke
I njenu beskrajnu tugu nesrećne i bolne majke,
      Nad travnim dečijim grobom.

Al' ova svečana tuga misao budi mi drugu:
Ko beše umetnik otac što svoju opeva tugu,
      I tuč ožive sobom?

A granje treperi mirno... Ja snove čudesne snujem
I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem.
O plači, statuo tučna! Jer on je u tebi gledô
      Poslednje, možda, čedo.

1. oktobar 1892.

Izvori

• Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 225, Vuk Karadžić, Beograd.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.