Ниоба

Војислав Илић

Ниоба Писац: Војислав Илић

У хладу жалосних врба, где вале поточић броји,
Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји,
Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила
      На своја уморна крила.

Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне,
Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне,
      И самрт суморну кличе

И онда кад хладни север опусти зелену гору,
И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору,
      И плави поменак ниче.

Ах, ја разумем смисô жалосне јелинске бајке
И њену бескрајну тугу несрећне и болне мајке,
      Над травним дечијим гробом.

Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу:
Ко беше уметник отац што своју опева тугу,
      И туч оживе собом?

А грање трепери мирно... Ја снове чудесне снујем
И тешко јецање неко у врту далеко чујем.
О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô
      Последње, можда, чедо.

1. октобар 1892.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 225, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.