Nečista krv/Glava petnaesta
| ◄ Glava četrnaesta | 33. | Glava šesnaesta ► |
I za sve vreme od kako se isprosi, pa ni na sam ispit, kad prvi put vide mladoženju svog, Tomču, koga i ne zapamti, jer joj je jedva dopirao ispod pazuha, nikako se Sofka ne zaplaka.
I tek uoči svadbe, u subotu, kada po običaju sa svima devojkama i mladim ženama iz rodbine i komšiluka ode u amam, da se iskupa i spremi za sutrašnji dan, za venčanje, prvi put što se tamo zaplaka.
Ceo amam je bio zakupljen. Mati i druge joj tetke i stare žene ostale su kod kuće. Jedino što je pošla baba Simka, čuvena trljačica, koja će tamo Sofku kupati. Njoj je to bio zanat. Bila se isprva poturčila, pobegavši za Turčinom. Docnije, kada je ovaj napustio, služila je po haremima, a kad ostarela, vratila se ovamo. I od tada jednako svaku udavaču ona tamo u amamu kupa i „trlja“ Govorilo se kako ona zna mađije: kako kupajući udavače ona ih i uči, daje im kao neke čini, kako će se sutra, na dan venčanja, i posle venčanja, muževima što više dopasti i ući im u volju.
Zato je Sofka sa tom baba Simkom i pošla. Mati joj je imala samo što više jela, pita i kolača da ispošlje u amam, čime će se one tamo častiti i gostiti. I zaista je sve to odavno, još pre ručka, po sluškinjama, zajedno sa preobukama, bilo odneseno. A Sofka kad pođe, onda se samo poneše darovi: peškiri, čarape, čime će se amamdžika i ostalo osoblje darivati. To, uvijeno u bošči, ponese sobom baba Simka.
Ispraćene i odgledane sa njihne kapije čak do na kraj ulice, ušle su u onu usku, krivu ulicu, koja je, vodom izlokana, bila navek puna kamenja, te se nije moglo da ide u gomili, skupa, već u redu, jedno za drugim. Na kapijama žene, devojke ustajale su i, znajući da to ona, Sofka efendi-Mitina, ide u amam, radoznalo su iščekivale da je vide. Simka, srećna, kao da joj je ovo najbolja preporuka za njen zanat, jer eto i oni, efendi-Mitini, pozvali je da im Sofku kupa, a kamo li neće drugi, niži, sirotniji od njih. Sa svakom se starijom ženom zdravila, razgovarala i zastajkivala.
A i ove same su je zaustavljale, kao da je to njena radost, slava, što se Sofka udaje. Svaka ju je predusretala:
— O, srećno, srećno, baba Simka!
Ona, radosna, odgovarala je:
— Hvala, hvala, da Bog da uskoro i ubrzo i vaša devojka!
Sofka, ogrnuta u novu, skupocenu, nevestinsku koliju, dar od svekra, išla je u sredini. Bilo joj je prijatno. Znala je da sve u nju gledaju. Nova čohana kolija, ma da je toplo zaogrtavala i grejala je, ipak ju je stezala u plećima i oko kukova. Znala je da joj se sigurno sada snaga zato | jače ispoljava, vidi. Oko vrata uzdignuta jaka nežno i meko milovala joj je vrat.
Penjući se tom uskom ulicom i približavajući se amamu i onom ćošku za koji su morale da zađu i odatle pravo čaršijom naviše da odu u amam, Sofka je znala da će, kao uvek, na tom ćošku oko dućana biti skupljenih momaka, neženjenih, i drugog sveta. Naročito ih je tu u dane, subotom, kada se znalo da ženske idu na kupanje. A sve moraju tu da naiđu. Znala je da će ih sada sigurno biti i više. Jer još i pre, kao devojka, kada bi ona i mati idući na kupanje tu naišle, odmah bi se osetio međ njima pokret, jer njih dve bile su obučene u najlepše, najskupocenije odelo. I nije se znalo kome više da se dive, koja je lepša, da li mati ili ona, Sofka. A sada, kad ide kao udavača, bila je uverena da će se što više skupiti, da bi je što bolje gledali, podsmehujući se i sažaljevajući je, što eto i ona već mora da se uda, istina za najbogatijeg gazdu ali još seljaka, tek što se doselio, i to za muža koga nije ni znala i koji je bio još dete. I to ona, ona! Zato Sofka, približujući se ostalima, nije se, kao druge udavače, plašila od tog gledanja, već je, ne gledajući ni u koga, išla mirno, polako. Ostale su, naročito mlade devojke, šiparice, crveneći od radoznalih, čisto zazornih pogleda, kao kroz šibu prolazile i bežale na više ka mostu i amamu, tako da je baba Simka, kad je videla da će sa Sofkom gotovo sama ostati, morala da ih glasno zove.
— More, šta se rasturate? — zaustavljala ih da bi, kao što je red, običaj, sve zajedno stigle pred amam, koji se odmah više mosta video. On je bio okrugao, sa starim kamenovima a pri dnu, okolo, sav memljiv i vlažan. Gore, ispod samog krova, prozori sa rešetkom da se ne bi moglo kroz njih iz čaršije tamo unutra gledati. Krov polegao, širok i sav crn. Jedino u sredini gore, gde su bila stakla kroz koja je u amam dolazila svetlost, video se kreč, malter. Oko amama svuda voda, naročito od one amamske česme, iz koje se amam vodom puni a koja se posle ovamo u čaršiji i oko amama razlevala. Više amama opet je nastajala čaršija i čuvena ciganska mahala, sa visokom, starom sahat-kulom. Otuda su već dopirali zvuci ćemaneta, dahira i bubnjeva koje su tamo Cigani, svirači, po svojim kolebama probali i doterivali, da budu gotovi i, čim padne mrak, počnu otuda da se rasturaju ovamo po varoši.
Ispred amama dočeka ih sama amamdžika. I pošto je Sofka poljubi u ruku i darova je košuljom, ona prvo nju uvede unutra i odvede je u čelo, na najlepše mesto, gde je bio prostrt dušek, dok su svuda okolo po minderluku bile asure. Pod je patosan pločama. U sredini gorela je obešena lampa, jer je od visokih ograđenih prozora bilo malo svetlosti. Jedino što je bilo još svetlosti, to je dolazila od onog velikog kupa žara, koji se crveneći žario i svetleo i oko koga su se sušili pištimalji. Za Sofkom uđoše i ostale. I čim se za njima zatvoriše i zaključaše amamska vrata, sve, osetivši se zatvorene, sasvim se oslobodivši, brzo, veselo počeše da se penju po minderluku i da se svlače. Ubrzo se amam zašareni | svučenim haljinama, ispuni se razgovorom, kikotanjem, radosnim uzvicima od žurbe. I poče i pre kupanja: golicanje, smeh, nabacivanje haljina jedne na drugu, silom svlačenje i otkopčavanje nekih, koje su se stidele, jer su tek sada prvi put dolazile u amam. Naročito od mladih žena, skoro udatih; nije se moglo opstati. One su prve bile svučene, prve gotove. Svaku devojku su jurile, zadirkivale. Ubrzo pa lupa nanula Ciganki, koje su išle i raspremale, lupa vrata amamskih i njihnih tokmaka, obešenih drvenih ćutuka, koji su po vratima, prilikom zatvaranja, padali odozgo udarajući ih i pritiskujući ih, da što bolje stoje zatvorena — sve se to izmeša i poče da bruji... Neke, već gotove, svučene, ne mogući čekati, sa nanulama u rukama, trčale su bose po pločama, da što pre uđu unutra, a otuda se vraćale vrišteći, prskane hladnom vodom od drugih koje su pre njih ušle. I sve, kao da im je baba Simka bila sve i sva, otac, mati, njoj su se obraćale, tužile jedna na drugu. Po koja tek vrišteći otuda istrči. — Teto, mori, Vidi ove! Ne može od njih da se prođe!
Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče:
— Baba Simka, strina Pasa svu me modricom načini! Svu me izujeda.
Iz amama opet dopire strina-Pasin grleni glas, glas mlade, male, pune žene i tek sada, posle udadbe, sasvim razvijene: — Sama je kučka. Ne može da izdrži kad se vidi kako je lepa, pa se sama ujeda i štipa.
Sofka, sa baba-Simkom do sebe, onako odvojena, na najlepšem mestu na dušeku koji je pokriven belim novim čaršavom, svlačila se. Ali nekako sporo. Ona je odavna za sve ovo znala. I onda, čim se isprosila, unapred je znala da će sve ovo biti: cela njena svadba, i one proševine, i kitke, i darovi, i ono skupljanje muških na ćošku, gledanje i sada ovo u amamu. Znala je kako će i sada, kao i nekada, isto ovako kroz visoke prozore jedva dopirati svetlost, tamo u dnu treptati onaj veliki kup žara, ispod minderluka biti hladnoća od vlažnih ploča, tamo na ulazu stajati testije hladne vode, poređani redovi nanula i Ciganke u mokrim haljinama, suve, crne sa svetlim očima i belim zubima. A iz pravog amama će dopirati toplota, para i ona zagušljiva amamska ustajalost...
Znala je i to da je sada, kada uđe, neće više gledati kao pre, kada je sa materom dolazila, još bila neisprošena (onda je sve iz daleka čisto zaobilaze, diveći se njenoj lepoti), već da će je sad sasvim drukčije gledati. Kao da je nikada nisu videle. Sada će sve, kada počne da se svlači, krišom, jedva, iz potaje, iščekivati da se sasvim svuče, te da je što više mogu gledati, motriti joj svaki deo tela, svaki njen pokret. A sve to stoga što se sutra udaje, ide mužu. Za sve to Sofka je znala i bila prema tome unapred odavno ravnodušna.
Ali kada vide da se sve svukle, gotovo sve otišle u amam, a do njenih nogu jedina ostala baba Simka, pa i ona već gotova, opasana pištimaljem i sa velikim nanulama na suvim nogama, i čisto zaklanjajući svojim usahlim telom bakarne boje Sofku od radoznalih pogleda, pušeći razgovarala sa amamdžikom i, sa nekom nasladom, mešala turske reči, — Sofka čisto pretrnu, jer se nije nadala da će joj sada sve to ovoliko i ovako doći. I iz straha da to ko ne opazi, da se zato ona tako sporo svlači što se boji, i onda kao sažaljevajući je, da ne počnu dolaziti po nju, da je ohrabre, ona brzo, odjednom, baci sa sebe i ostalo odelo i užurbano pozva Simku.
— Hajde, teto!
Ciganka, kojoj amamdžika brzo namignu i koja je naročito zato stajala i čekala, brzo Sofki do nese lepe, šarene, „sedevske“ nanule i ponizno ih navuče na njene male, rumene noge. Zatim pođe ispred Sofke da joj otvori vrata. Sofka, kao tresući se od jeze, glavom zabaci kosu. Oseti kako joj se ona po leđima i dužinom tela zatalasa, i nežno je pomilova. Nožnim prstima jače držeći nanule, da joj se slučajno ne iskliznu, uputi se vratima. Prva vrata, teška, puna vlage, stara, pri dnu sva istrulela, otvori joj Ciganka. Ona sa Simkom uđe. I kada ču kako veliki „tokmak“ po vratima lupnu, zatvarajući ih za njom, kad oseti paru, vlagu od vode i sapunice a iz amama urnebesne klike, kikotanje, zvečanje tasova, zapljuskivanje vode, ona opet pretrnu, opet, kao što se nije nadala, dođe joj teško, tužno. Ali se trže i sama otvori druga vrata i uđe u amam.
Isprva se nije moglo od pare ništa da vidi. Jedino je odozgo kroz zrakasta stakla dolazila svetlost i osvetljavala sredinu, „teršene“, a okolo po svodovima, po „kurnama“ gde je bio potpun mrak, gorela su kandila i mrko crveno osvetljavala. Iz čepova šuštala je voda padajući u kamena, mramorna, četvrtasta korita. Na sredini teršena jedva se nazirala izvaljena tela i oko njih ili po njima već slepljeni pramenovi, vlažnih, dugih, crnih kosa.
Čvrsto, visoko, uputi se ona svojoj kurni, koja se poznavala i po dvama kandilima i po crvenom zastoru na ulazu, ali je baba Simka zadrža i šanu joj:
— Sofke, prvo na teršenu da se iznojiš i ispariš.
Ona skrenu. Sve koje su ležale radosno, dirajući je, dočekaše je i načiniše joj u sredini mesta. Ona se pope, leže. Ali ne kao ostale, na leđa komotno, već ničke, sakrivši prsa i podbočivši čelo na preokrenut tas. Ugrejana ploča pekla ju je. Ali njoj je bilo hladno. U prstima stisnutih ruku, u grlu, osećala je jed, gorčinu, i to na samu sebe. Što da joj je sada ovako? Što, kada je sve znala, ipak da joj sada dođe ovoliko teško? Što da je vide i gledaju kako njoj nije milo, ne raduje se. I još kada Simka sede do nje prekrstivši noge i jednako pušeći i pijući rakije, što joj amamdžika beše poslala, i to ne da i ona, kao ostale, leži, da se pari, već da čeka kada će Sofka biti gotova, pa da je kupa, trlja. I ta blizina baba-Simkina dođe joj još teže. A znala je da sada nastaje i teže i gore. Jer sada će ponova nastati veselje, pevanje. I to, kao uvek, sve će pesme biti o ljubavi, čežnji, mesečini... I zaista, uskoro to i bi. Žene su oko nje još ležale i parile se, ali devojke već počeše. Ne mogu više da izdrže ležanje, toplotu. Počeše opet po kurnama, oko čepova, i tamo po pločama izvaljujući se jedna drugoj u krilo, da se pljuskaju. A iz krajnjih tamnih kutova, gde se od pare nisu mogle da vide, počeše glasno da pevaju tad novu pesmu:
Žali, diko, i ja ću žaliti.
Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one počeše da se umivaju, polivaju vodom, pevajući zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jačini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogog polivanja, poče u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jača, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega, — i one, videći kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoće da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i međ njima ima koje su isto tako nesrećne, tuže, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj teže padalo.
Gotovo sama, poklopljena ničke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osećala je kako je para guši kako zajedno sa parom guta reči tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujući, svaki čas izlazile i ulazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jači, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeći od drugarica, koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom telu, dotrča ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši ruke, zaturivši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:
Da znaš, diko, da znaš, diko,
Kako venem za te.
Pa odjednom prekinu, i, kao da se ona sutra udaje, poče da žali, nariče:
Jao, jao, jel’te, diko, žao,
Jel’te žao, što se rastajemo.
— Teto, hajde!
Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će pući.
I, kada uđe u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeći se za glavu, čisto pade do česme i grunu u plač. Simka, kada to vide, brzo se okrete i ne davajući Ciganki da i ona uđe, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirač, kako se ne bi ništa videlo.
Ciganka ostade spolja držeći čvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeći se, misleći da se zato kriju što će Simka sada Sofki, trljajući je i kupajući je, davati mađije, čari za muža.
A međutim, Sofkinim odlaskom, žene i de— vojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Čak i amamdžika ušla. I onako obučena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveči:
Jao, jao, jel’te, diko, žao?
Jel’te žao, što se rastajemo
Rastajemo, a...
I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe. Tas zveknu, odskoči i zvečeći otkotrlja se. Sve se prenuše uplašeno da ih amamdžika za to lomljenje posuđa ne grdi. Ali se i ona, stojeći onako na ulazu, beše zanela, gledajući u onu.
Međutim ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. U malo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puče joj sve pred očima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i bol; da ovo što ona eto sada plače kao nikada, jer je ni rođena mati ne vide da se pred njom ikada zaplaka a kamo ovoliko kao što sad plače, da čisto oseća kako joj se srce čupa i snaga raspada — da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, već da je zbog drugog nečeg, što je veće, gore. Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak do sada još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Do sada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, iako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida...
Kida samu sebe.
— Uh, uh, teto, teto!
Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena. Njeno sasvim razvijeno, kao od mra-| mora rezano, raskošno telo, iznojeno, okupano, blještalo je i prelivalo se u lepoti i punoći.
Baba Simka ju je kupala. Polako, znalački, svojom rukom sa već kao pergamenat otvrdlom kožom prelazila je po njoj, po njenim leđima, plećima, oko prsiju, da bolje istrlja, te da sutra ti delovi na venčanju jače, istaknutije, lepše joj stoje. A na Sofkin ovoliki plač, grcanje, nije obraćala pažnje. Bila se sama zanela tolikom Sofkinom lepotom, kakvu odavna nije imala prilike da vidi, te je čisto kao tešeći sebe, što i njoj biva sada teško, i gledajući Sofku kako plače, sama sebi govorila i samu sebe kao hrabrila:
— Eh, sigurno mi je ovo prvina. Kao što joj zaista nije bila prvina, naročito sada, u poslednja vremena. Nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago. Gotovo sve su ovako kao Sofka plakale, jadale se, ronile suze... Ali koja vajda!
I bojeći se da će se sada, kada se amam smiruje, jauk i plač Sofkin sigurno čuti, pa da bi ga kao zaglušila, ona se glasno sa svima ispred njihne kurne razgovarala, zadirkivala, šalila. I kada se Sofka, sasvim pribrana, umirena, diže naposletku i iziđe iz kurne, Simka joj ništa ne reče. Činila se da ništa ne zna. Na Sofkino:
— Hajdemo, teto! — ona samo što odgovori:
— Hajde, Sofke!
I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom. Bilo je u njemu neko saučešće, uteha, ali i hrabrost i rešenost: pisano je, nema se kuda, i onda — hajde, da se ide tamo kud se | mora. I to saučešće u njenom glasu Sofku toliko tronu, ohrabri, da, sasvim umirena, iziđe iz amama smelo i sa osmehom.
Ove ovamo po minderlucima, oblačeći se, nisu mogle još da se ohlade od kupanja. Iz mintana, jeleka, virila su njihna topla prsa, crveni, jedri vratovi sa uznemirenim, nabreklim i oznojenim žilama. Sve su još jednako bile razuzurene, nikako da se priberu, ohlade. Svaki čas su leteli iz ruke u ruku beli peškiri, kojima su brisale znoj sa čela, zavlačile ih među prsa, ispod pazuha, i otuda ih izvlačile mokre i sasvim presavijene od znoja. Onda su ponovo drugi, suvi peškir uzimale, jedna drugu molile da je obriše gde ona sama ne može, po leđima ili ma gde. A usled tog međusobnog trljanja, opet je nastalo zadirkivanje, golicanje, bežanje i valjanje po haljinama. Opet se ceo amam ispuni mirisom njihnih čistih, okupanih i strasnih tela. Iz samog amama, kurne, jednako je ovamo na mahove, kako bi se vrata otvorila, dopirala para i toplota, i to tako jasno otuda na mahove pahtala, da je izgledala čisto kao nečiji uzdah, kao od onih tamo mramornih ploča, koje kao da žale za njihnim lepim telima, koja su do sada po njima ležala...
I ta se toplota i para otuda ovamo sve više mešala sa svetlošću sveće i malo hladnijim vazduhom, i sve više punila vlagom i tamom ceo amam. A to ih je, izgleda, još više dražilo, opijalo i znojilo. Sve veća je i veća cika i jurenje nastajalo.
Ali to sve odjednom prestade kada se Sofka | pojavi. Sve se k njoj okrenuše i sve je kao u jedan glas, zadirkivajući je, dočekaše:
— O, nevesto! nevesto! Ah, Tomčo! Ah, pusti sine! kakvu će sutra da grli!
— More, đuvendije! — iz svega glasa viknu tetka Simka. I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala, smeh, veselje, okrete se amamdžiki:
— A mori, što gledaš, šta stojiš tu? Što otuda (spolja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?...
— O, o... tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu. Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu.
— A tebi Jovana! — odazva joj se uvređen i srdit Vaskin glas.
— Mitu, Mitu, puštajte! — odjeknu S drugoga kraja od one raskalašne snaške, i videlo se kako besno baca pogled na istu onu crnomanjastu devojku, koja je kupajući se pevala i bacala tas. Besno grleći, dirala je: — Mitu, Mitu ovoj puštajte! — I odjednom zapeva:
Mito more, Mitanče,
Crkni mi, pukni, dušmanče
Mito more, Mito, Mito!
I to „Mito“ sve prihvatiše i počeše sa toliko čežnje, strasti, ludila da pevaju i izgovaraju, da i sama amamdžika, razdragana, smešeći se, morade da ode, još jače da pritvori spoljna amamska vrata, da se tamo, u čaršiji, ne bi čulo i oko amama počeli da skupljaju muški.
Simka već beše obučena i sela u čelo astala. Ispred nje je već stajalo staklo rakije, kisela grožđa, krušaka i paprika. Oko nje počeše i ostale da se ređaju, osvežavajući se voćem i ostalim slatkišima.
I Sofka je grabila da bi bila brzo gotova. Siđe i ona, sede međ njih. Počeše i nju da služe, i, na iznenađenje svih, ne samo što poče jesti, nego ispi i nekoliko čaša rakije, a jednako sa onim zadržanim osmehom na ustima, s očima malo stisnutim i obrvama jedva primetno nabranim, kao smejući se svima i sve ih sažaljevajući...