Zaprosio Čengijć bego iza Zagorja
Na daleko u Trebinje đuzel Fatimu,
Pa otide u tazbinu, da prstenuje,
Probuče se i obuče svilen košulju,
Svrh košulje mor dolamu, svu u gajtane, 5
I prigrnu zelen' ćurka do crne zemlje,
A na glavu samur kapu i tri čelenke,
A očešlja sjedu bradu, dugu do bedre.
Kada dođe u tazbinu, sreće loše bi,
Ugleda ga đuzel Fata sa vrh čardaka, 10
Pa upita staru majku: „koji je ono?“
„Ono ti je đuvegija, bego Čengijću.“
„Bogme neću, majko moja, uzeti ga ja,
„Da imade više blaga nego bega dva.“
„Muči, ćerce, muči Fate, luda li si ti, 15
„Više ima Čengijć blaga nego druga tri.“
„Kad je tako, moja majko, aj uzmi ga ti.“
Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ženske), za štampu ih priredio Vuk Stef. Karadžić, (Troškom narodnijeh prijatelja), u Beču, u nakladi Ane udove V. S. Karadžića, 1866., str. 266-267.
