Запросио Ченгијћ бего иза Загорја
На далеко у Требиње ђузел Фатиму,
Па отиде у тазбину, да прстенује,
Пробуче се и обуче свилен кошуљу,
Сврх кошуље мор доламу, сву у гајтане, 5
И пригрну зелен' ћурка до црне земље,
А на главу самур капу и три челенке,
А очешља сједу браду, дугу до бедре.
Када дође у тазбину, среће лоше би,
Угледа га ђузел Фата са врх чардака, 10
Па упита стару мајку: „који је оно?“
„Оно ти је ђувегија, бего Ченгијћу.“
„Богме нећу, мајко моја, узети га ја,
„Да имаде више блага него бега два.“
„Мучи, ћерце, мучи Фате, луда ли си ти, 15
„Више има Ченгијћ блага него друга три.“
„Кад је тако, моја мајко, ај узми га ти.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 266-267.
