Nemanja/25
| ←Prvi prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
BAN STEPAN (Dođe. Ani.)
Jesi l’ mogla malo razvedrit’ ga?
(Nemanji.)
Je l’ ti malo tugu razterala?
O, kad mene crna pečalj stisne,
Samo hitim da njen glas začujem,
Na taki mi tuga odumijne.
Teško njojzi, ali je istina,
Bog joj reče nesrećne tješiti.
NEMANjA:
Nov je život u mene ulila.
Pre sam drž’o, da moram propasti,
Sad mi s’ čini, da to bit’ ne može.
BAN STEPAN:
Hvala Bogu! A sad natrag hajde!
Sve se bojim, zateći te mogu,
Pa si prop’o, a ja sam stradao.
Rekoše mi teško okovat’ te,
Iz tamnice t’ nikud ne puštati,
Pa ni suncu ne dat’ viditi te,
Ni mesecu u lice t’ pogledat’.
Al’ mi s’ čini, da nevino stradaš,
Pa ti činim, što b’ sebi želio.
NEMANjA:
Zar ti moje ime ne rekoše,
Kad ti mene ovamo poslaše?
BAN STEPAN:
Ne rekoše, i dobro radiše,
Ne znam ko si, pa mi te je žao,
A onako možda bi i većma.
Nego hajde, već će biti vreme;
Nešto mi se na miru ne sedi,
Može kogod iznenada doći.
NEMANjA:
Hajdmo dakle. Danas rado idem!
Do sad me je groznica hvatala,
Kad sam s belog dana božijega
U prokletu tamnicu išao;
A danas mi s’ lako noga kreće,
Čini mi se u crkvu polazim,
Da zahvalim Bogu na milosti.
(Ani.)
S Bogom, Ano! (gledi je milostivo)
Pa ne zaboravi
Moje lice tvojoj dat’ nadeždi!
(Banu.)
Moj je život u tvojim rukama,
Čuvaš li ga, i sebi ga čuvaš.
(Odu.)
|