Nemanja/14
| ←Četvrti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić PETI PRIZOR |
Šesti prizor→ |
PETI PRIZOR
KNEZ VLADIMIR (uđe sa strane slušajući , i udarivši Čuča po ramenu, progovori):
Pa kako bi pesmu započeo?
Kaži, Čuče, kaži, zlatni Čuče,
Molim ti se, oveči me, Čuče!
ČUČ:
Zar ti misliš, da je ovde slama?
O, ima gu puna oka mozga!
KNEZ VLADIMIR:
Mozga ima, al’ ima l’ pameti?
ČUČ:
Te koliko, mog’o bih prodavat’.
Ja sve ćutim, ćutim, pa baš time
Pokazujem, da imam pameti.
Puno ćuti, prazno bure zveči!
KNEZ VLADIMIR:
Znam ja, Čuče, da s’ ti pun pameti.
Pa zato te baš i molim, Čuče,
Grehota bi te mudrosti bilo,
Da izvetri gdegod u visini!
ČUČ:
Nisam nikad iš’o na visoko:
Visina je samo za gospodu.
KNEZ VLADIMIR:
A šta neće učinit’ zasluga?
Više ljudi zasluga podiže;
Ti imadeš mozga i suviše ,
Pa to samo sobom je zasluga!
ČUČ:
Imaš pravo! i sam sam vidio,
Da siromah s pameti postrada.
KNEZ VLADIMIR:
Što ne dade pameg bogatijem,
Pa b’ živ bio i hasnu imao?
ČUČ:
I ja velim, da je luda bio.
Ja mog vola u tvoj plug upregoh,
Pa da vidiš, prekrasno me rani.
KNEZ VLADIMIR:
Ne rekoh ti ni izprezati ga!
Neg kad misliš, da što smućkat’ umem.
(Sedne.)
Hajde da mi na što odgoneneš.
ČUČ:
Počni samo dašto mi ti dašto,
Pa ćeš vidit’, da znam šta je na što.
KNEZ VLADIMIR:
Bio čovek, pa imao dete,
Devojčicu mladu i zelenu,
Čuješ, Čuče! jasnu k’o sunašce,
I miliju m’ od samog života.
Nteko dođe, pa mu je odvede,
A otca joj smrtna tuga stiže.
Sad promućni, pa mi kaži, Čuče,
Hoće l’ otac dobro poželiti
Kadgod onom, koi je odvede?
ČUČ:
Ako j’ dobro, što je mač i otrov
I što život u čoveku davi,
Hoće, kneže, a i zašto nebi,
Kad to dobro podpuno zasluži!
KNEZ VLADIMIR:
Ali ako zlatnu krunu nosi?
ČUČ:
Krunu gledi, ko usta otvara,
Ili kreće nogu ili ruku:
A želji je što i druga kapa.
KNEZ VLADIMIR:
Pravo, Čuče, dobro t’ pamet guče.
A ako mu neko drugi reče, —
Neko drugi, dobro slušaj, Čuče,
Koga ni ja ne znam, ni ti, Čuče, —
Evo t’ kćeri, ali mi pomozi
Onu krunu s one skinut’ glave,
Šta će tome otac odgovorit’?
ČUČ:
A na koga taj neznani liči,
Il’ na mene, il’ na tebe, kneže?
KNEZ VLADIMIR:
Na što ti to? No reci, na tebe!
ČUČ:
Reći će mu: id’ od mene, hrđo!
KNEZ VLADIMIR:
Hajd’ sad nalik nek na mene bude ,
Samo zato, da govor dovršiš.
ČUČ:
Kazaće mu: evo t’ moje ruke,
Pa je skidaj, kako znaš najbolje.
KNEZ VLADIMIR (smeje se):
Ha , ha , ha, ha! Dolij’o si, Čuče!
Idem kazat’ kralju, šta govoriš!
ČUČ:
Idi, kaži; ala ga se bojim!
KNEZ VLADIMIR:
Ao, Čuče, al’ si s’ osilio?
ČUČ:
Kralj ako je, nije knez Vladimir,
Pa zato ga s’ niko i ne boji.
KNEZ VLADIMIR:
Bi l’ ti bilo žao poginuti?
ČUČ:
Bi!
KNEZ VLADIMIR:
A zašto!
ČUČ:
Zašto? Zato, jerbo
Ko pogine, taj više ne živi,
A ja živim, k’o bogić kod tebe;
Pa kako l’ ću tek onda živiti,
Kad na glavu zlatnu krunu metneš?
KNEZ VLADIMIR (skoči jarostno):
Šta to reče? K’o to smede reći?
Sad ću t’ jezik za to izčupati!
(Piše, preteći mu.)
Tvoja sreća, što te znadem, Čuče!
Pa znam, da ćeš mnogo što šta reći,
A ne čuješ ni sam, šta govoriš.
Sve u zdravlje kralja Radoslava!
Mojom glavom krunu ću mu držat’.
ČUČ:
To verujem, i želim viditi.
KNEZ VLADIMIR:
Ja ću tebe odterati, Čuče!
ČUČ:
Hvala t’ lepo, al’ najpre učini.
KNEZ VLADIMIR:
Ja ću tebe iz zemlje izgnati,
Da ni jednim ne dišemo zrakom.
ČUČ:
Čini što pre, tako ti imena,
Pa mi na put ni asprice ne daj.
KNEZ VLADIMIR:
Ti ćeš moju dušu otrovati.
ČUČ:
Rekla ruka sablji: ti si kriva!
KNEZ VLADIMIR:
Pa bi li ti baš sve učinio,
Što god bih ti rek’o, da učiniš?
ČUČ:
Zašto ne bih, kad mi može biti.
Bog mi neće ništa, jer ne grešim,
A ljudi mi od tebe ne mogu,
Pak što ne bih sve ti učinio?
KNEZ VLADIMIR:
(Za sebe.)
Više vredi, neg da j’ sav od zlata.
(Čuču.)
A znade l’ ti, šta Bog nakazuje,
Za što l’ ljudi biju i vešaju?
Čuč:
Bog će svakog onog nakazati,
Koji svoga ne sluša starijeg,
Ljudi ljude biju i vešaju,
Što ne sluša slabiji jačega.
KNEZ VLADIMIR (sedne):
Hajde, kad smo sad tako dospeli,
Ded i na to reci mi što, Čuče!
Šta b’ radio, da ti zapovedim,
Da ubiješ otca rođenoga?
ČUČ:
To neb’ mog’o, kneže, učiniti.
KNEZ VLADIMIR:
Zašto, Čuče!
ČUČ:
Zašt’ ga nema, kneže!
KNEZ VLADIMIR:
Al’ da živi?
ČUČ:
Al’ neživi, kneže!
KNEZ VLADIMIR:
A ti reci, šta b’ onda činio,
Da ti reknem, da koga ubiješ,
I ti trgneš nož, da ga zakolješ,
A mašta ti na oči iziđe,
Pa ti s’ čini, da je kralj Radoslav?
ČUČ:
Rekao bih: mašta je! pa klao.
KNEZ VLADIMIR:
A da digneš na kog ruku, Čuče,
Pa da ti se moj oblik ukaže:
Bi li klao, il’ bi odustao?
ČUČ:
Pitao bih: je l’ mašta, il’ nije?
Ako reče: mašta je! klao bih;
Vikneš li mi: nije! neb udar’o!
KNEZ VLADNMIR:
Ao Čuče, ala si domišljan;
Ni pseto se bolje ne nauči.
ČUČ:
A šta sam ti drugo nego pseto;
Sebri tek su jedna pasma pasa.
Što god bolje sluša, bolje mu je.
KNEZ VLADIMIR:
Al’ je pseto tek u jednom bolje.
ČUČ:
Reci samo, pa možda i nije.
KNEZ VLADIMIR:
Nikad nikom ništa neće kazat’!
ČUČ:
A kad rekoh ja šta, što ne treba?
KNEZ VLADIMIR:
Al’ bi rek’o, kad bi im’o zašto.
ČUČ:
Nikad, kneže, jer nije pošteno.
KNEZ VLADIMIR:
Zar i sebar znade za poštenje?
ČUČ:
Svakog za čim drugim želja vuče,
A ja hoću, da sam od psa bolji:
Pa kad ne bih umeo ćutiti,
Mor’o bih se psetu pokloniti,
A to mi je gore neg umreti.
KNEZ VLADIMIR (sladeći mu):
Al’ kad bi ti dukate prosuli,
Bi l’ se na njih, Čuče, poumao?
ČUČ (misli se):
Ne bih, kneže! Na što mi dukati,
Kad s njih i njih i glavu izgubim?
KNEZ VLADIMIR (odobrava glavom, pa onda strahovito):
Al’ kad bi te stegli na vitlove,
Il’ poveli kakvoj krivoj grani,
Šta tu veliš? Tu je ružno, Čuče!
Da viš, kako same lete reči,
Kad imaju glavu da zaklone!
ČUČ (vrti glavom):
Na daleko nadbacuješ, kneže!
Lakše mi je i jezik odgrizti,
Nego kazat’, pa živ tebe čekat’!
KNEZ VLADIMIR (ustane glasno smđjući se):
Baš ti hvala na toj šali, Čuče!
Kad bih mog’o knezom učinit’ te,
Ovaj čas bih dao ti knežinu.
Nego ništ’ mi jošt' ne kaza, Čuče!
Odvedoše l’ kćerku Krusićevu?
ČUČ:
Sve svršiše, kako ti naredi.
KNEZ VLADIMIR:
Ali tebe tamo ne vidiše?
ČUČ:
Ti znaš, da ja mogu učiniti,
Da me vide, i da me ne vide.
(Na polju čuje se žestoko:)
Puštajte me, ja moram unutra,
Nešal’te se s veprom zaderanim.
KNEZ VLADIMIR (trgne se):
Ko je to?
ČUČ:
Ja bih rekao, da je —
|