Na povratku s rada

Na povratku s rada Pisac: Ivo Ćipiko

Na povratku s rada

Hvatao se prvi mrak kada je parobrod pristao uz most što se u more uvukao i bio pristaništem većih brodova.
Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci. Otimaju se ko će pre, kao da neće na svakoga doći red da izađe. Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje. Mrki su i ozbiljni. Kako se koji iskrca onako i zastane — iščekuje druge, da se udruže pa da zajedno hrpimice krenu u varoš. Na putu ih dočekaše financijalni stražari i do kože obađoše. Kod mlađih devojaka ustaviše se dulje i pretraživahu ih strože, peckajući ih radi njihove mladenačke sramežljivosti. U varoši se odelšpe. Neki odoše ravno u svojih gospodara prošlih godina, a ostali isporediše se na trgu ispred crkve, očekujući da ih ko unajmi za češanje i kupljenje maslina, radi čega su i došli. Po obali šeta se nekoliko momaka gospodske ruke — sinova mesnih posednika i trgovaca Obučeni su u toplo odelo i ogrnuti debelim zimskim kaputima. Gde—gde uza zid, oko trga, prislonilo se dvoje—troje težačkih mladića. Smeju se, zaćute, pa odjednom uglas zapevaju.
Na prozorima čitaonice nisu kapci zatvoreni. Svetlost se napolje razasiplje, nasuprot se kući odbleskuje i zahvata glave nekojih Zagoraca.
Trgom se odnekud vuče starica; uljegne u otvoreni dućan navrh ulice i iz njega se vrati s kupljenim hlebom u ruci.
Uto dvojica mladih varošana iznenada pristupe Zagorcima. Približe se nekoj ženskoj. Jedan se od njih uozbilji:
—Hoćeš doći u mene na radnju? upita je, gledajući je bezočno ravno u oči.
Ona se zbuni, pa će izmičući:
—Što ne bih?... A treba li ti još ko?
—Ne treba drugi. Dosta si ti! Dakle, hoćeš li?
—Ne znam ja... Pitaj brata, evo ga! i pokaže rukom na nj.
—Što će ti brat? — umeša se drugi i poče se ceriti.
—Da ko će?! — izgovori tiho curica i pogleda na brata.
Uto se i on približi.
—Što bi? — upita sestru.
—Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju.
—Možemo, vala, oboje!
—Ne treba niko nego ona...
Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman.
—Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri. — Berekinci! — nastavi, prislonivši se opeg uza zid.
Onim joguncima zavrtilo. Vrag im ne da mira, te će iz daljega, izmičući, u jedan glas:
—Ej, hoćeš doći?
—Ma'ni se, đavole, krštena čeljadeta! — mirno izbaci Zagorac.
—Ubij Zagorca pred vratima od crkve, — umeša se neki od mladića što je s drugima uza zid bio prislonjen.
—A zašto? — primeti sažalno drugi.
—Nose nam kruh! Da ni njih, dvostruko bi dobivali.
—Bi?... Svejedno, zlo po siromaha!
—Pa uzmi ga ti, kad žališ! — okosito nastavi prvi.
—A ko će mene? No miruj u ljude. Nije njima do obisti.
—Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu.
Sveta je na obali sve to manje. Još prolazi kakav samac i brzo odmiče. Neko je dete zadocnilo; sa sklenicom u ruci poskakuje i žuri se kući; sigurno ga domaći iščekuju, pa zaboravio na svoje. I dućani se zatvoriše. Napokon i iz čitaonice iziđe ih nekoliko. Nadigli su okovratnike od kaputa sve do ušiju. Natežu se i pravdaju radi zadnje partije; kad se izgovoriše, raskrsti se svaki svojim putem.
Već je nastupila puna noć. Ohladan vetar propuhuje i zavija između kuća.
Zagorci se šćućurili uza zid, ćute; očekuju da ih ko unajmi, ili da ih sreća nameri na dobra krщćanina da im ponudi konak da se do sutra zaklone. No niodkuda dobra glasa!
Najposle, kad im dotuži, skupe se u gomilu da se dogovore bi li ostali do sutra, ili bi krenuli put druge obližnje varoši.
—Ostanimo! — neki će od muških.
—Onda ćemo, brate, izgubiti i sutrašnji dan...
—Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati.
—Znam ja šta je... Ako uveče ne nađeš radnje i nema ništa!
— Ko veli? Dogodi ti se, te uzmu i zorom, — umeša se neko momče u razgovor.
— Ne kazuj ti meni... Starija je moja! — pa će odlučno: — Idimo! . , .
— Pa de! — prihvatiše složno nekoliko njih.
I drugi poslušaše, te se mučke izvukoše iz mesta. Međutim sasvim je zanoćilo.
Iz okolnih kuća razasiplje se ređa i slabija svetlost. Ulice omrtvile i opustile; rekao bi nigde ni žive duše: mogao bi celu varoš orobiti, a da nikoga ne susreteš...
Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi: muško i žensko. Oni su iz društva izostali, ne htevši s njim dalje ići, bili su morem i besanicom umoreni.
Zastali su onde kao uklesani: niti se miču niti o sebi glasa daju...
Najednom vetar plaho du'nu i podiže hartiju i drugo smeće. Ono šušti i kotrlja se dok se negde u zaklonicu ne uvuče i smiri. Iz obližnje uske ulice, sa visoka, pronosi se noćnim vazduhom i razabire detinji plač, pun prkosa i ljutine. Uz morsku obalu, pak, šeta se odmerenim korakom financijalni stražar, utegnut u kabanicu i čvrsto obuven. Njegovi teški koračaji obijaju se o kameni pločnik. U luci neprekidimice naganjaju se prelomljeni valovi; srdito udaraju u čvrsti zid, pa, razbijajući se, savladani, nemoćno krkoću i tiho, jednolično žamore. Brodice i čamci, privezani uz obalu, na mahove se krenu, gonjeni naglim valom što o zid bolje pljusne. Kroz konoplje brodova fijukne udar vetra i u isti čas zatrese granama obližnjih drveta. Zvižduk i šuštanje gdekojeg suhog lista gubi se negde u visini, praćen tugaljivim hukom noćnog vetra što čak do srca dopire.
Noć je vedra i hladna; ako tako ostane svanućem, biće i mraza.
Sigurno je i onoj dvojici dozlogrdila studen dok se digoše i mučke, zgureni, polako kruže uokolo...
Odjednom zastanu. Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom. Da im je da se ogriju, uz oganj posede i do njega se uspruže! Topli plamen, pun blage vlage, ražgan, kao da su već osetili; gledaju ga kako stvar liže, dok mu iskrice veselo vrcaju ispred njih. Željni tihe vatre i slatkoga sna, instinktivno uputiše se prema svetlosti.
Ustaviše se tik do otvorenih vrata, preko kojih je žarka svetlost i vlažan vazduh čak do njih dopirao. Leđima se prisloniše uza zid što je od žestokog ognja bio vruć. Osete po telu strujanje ugodne topline i tako zadugo pognuti stajahu. Htedoše unići da zaištu konaka, da se zaklone do osvitka, no otezahu nadajući se da će neko iznutra izići te ih tamo pustiti.
I zbilja, u zgodni čas neko čeljade ustoboči se na kućnome pragu. Ogleda se uokolo.
—Šta ste tu stali? — javi se osorno.
—Je li mi? — usprene žena. — Tako !...Da se odmorimo.
—Pa tu?
—Da kuda ćemo, kad nikoga ne poznajemo?
—Bogme ste pogodili!
—A što ću? Nuder, smiluj se, pa nas pusti u kuću!
—Hoću baš!
—Je li mlada? — oglasi se neko iznutra što je razgovor slušao, te se nadviri da vidi ko je.
—Pusti! — odgovori prvi.
Njih dvoje zamukoše, pa čekaju.
—Zašto zaranije niste našli spalo? — upita opet prvi.
—Eto, nismo! A poginućemo!
—Priđite, priđite! — umekša se naposletku i odmakne se da uniđu.
Nađoše se u prizemlju gde je bio smešten poč za sipanje i mlivo maslina i mašina za ozažimanje ulja. Pri kraju, u zidu, ispod kotla što je puštao paru kao sivu maglu gorela je žestoka vatra. Do ognjišta naslagana su debela drva: trupići i cepotke, a po tlu razasule se prosušene paštice skašenih maslina.
Vas prostor ispuni sa vrućinom, dimom i parom; vazduh zaudara mlakom gnjiloćom i jetkom žestinom što omamljuje i zadržava dah tako da, ko nije vikao, teško bi izdržao.
Na prvi mah im se smuči, no što dulje buljahu uz vatru beše im ugodnije.
Žena je vremešna, pristala. Na glavi joj kovrljak, obavijen maramom; na se je navukla haljinu, a preko nje sukneni sadžik.
Muškić se tek zamomčio. Na njemu j e sve staro osim obilatih podvezanih potkoljenjača, u čijem su remenu umetnuta kositrena sjajna puceta. Torba mu o ramenu visi; zametnuo se zimskim ogrtačem i na nj se naslonio.
Oganj se ražgao. Od žestine začas proždire što se u nj baca. Žerava i kamenje kresi se, rekao bi i ono će plamenom da plamsa. Točak se vrti i škripi. Oko njega odapiru se i okreću mlade devojke. Teщki kamen melje masline; pucaju koštice; testo masno, lepljeno, puno ulja, izmiče ispod njega i svaljuje se teško u žleb. Devojke s pognutom glavom, zamorene, naprežući se upiru u držak svom snagom i tužno, zamoreno pevaju. Kamen zastruga, mašina, previjena, zacvili i stade. Radnici odahnuše; odbacuju rukom topal znoj što im se lepi oko kose i kaplje im niz čelo. Doba je da se odmore.
Muško i žensko spustilo se na vruće paštice do ognjišta. No nogama ostade starešina, s omotanom skupljenom maramom oko glave. Dohvati pliticu krcatu suhih smokava i staklenicu rakije, stavi pred društvo i sede. Zalažu se. Plamen je nešto popustio, — tek se nadnio nad žeravicu. Ali ipak izgara se i zadušljivo je. Lice im je kao začađivalo, boje od gnjile masline; niza nj cedi se znoj, izmešan s novim uljem, i po obrazu se preliva. I ono dvoje pridošlica oznojiše se.
—Ej ti, hoćeš rakije? — upita Zagorku starešina.
Žena se pridigne. Momče se prene, protare oči i zagleda se nekuda neodređeno.
—Hvala! Nije od potrebe. Toplo je...
—Uzmi, kad ti dajem!
—Hoću, hoću iz poštene ruke, — te ispije čašicu.
—Na i tebi! — obrati se momčiću i nalije.
—Hvala!
—Što nećeš?
—Dede, uzmi, Marko! — nutkala ga mati.
Uze i ispi do polovice. Devojke gledaju. Čude se njenoj nevezenoj i šarenoj pregači i beloj kao sneg marami što je ovijena oko kovrljka.
—Odakle si? — upita je neko od njih.
—Iz daleka, čak iz Zagore.
—Pa si ovde došla?
—Eto, od nevolje.
—Jesi li udata? — upade druga u reč.
—Jesam, dušo. Ovo mi je sin, i glavom na nj pokaza.
—Kako te muž pustio bez sebe? — šalio se starešina.
—Čovjeku se desila nesreća: bolan je, — izreče žena i zagleda se u vatru.
—Što mu se dogodilo? Kaži!
—Koja vajda kazivati? Otud nema pomoći.
—Pripovedaj! — umešaše se i devojke.
—Kad hoćete neka! Gradi se u nas nova crkva. I njega uzelo na radnju. Hoćeš vidjeti zla... Jedne večeri donijeli ga kući prebijene noge. Jad i nevolja! — završi naglo.
—Pa si ga bolesna ostavila?
—Nisam od obijesti. Ponešto se oporavio, no ne može ni na kakav posao. A radiša je... Sve potrošismo, najviše za ljekara i ljekarije... Dvoje nejačadi ostalo s njime..... Dođoh da štogod zaslužim... I Božić se primiče, hvala bogu!
Svi zamukoše. Plamen je izdisao; časom bi samo oživio kad bi vetar odozgo du'nuo i uspirio ga.
Dim se proredio i prizemlje se čistilo. Uljene svetiljke jasnije gore, manje dime i zaudaraju. Domalo vazduh je prozirniji i hladniji. Polegoše da se odmore, ako će i za malo vreme.
U sviknuće našli su se pred gospodarevim dvorištem.
Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu:
—Uzmi i nas dvoje!
—Ne treba! Ima nas dosta.
—Nismo, valaj, na odmet. Dede, primi nas!
—Što tražite?
—Što i drugi.
—Dobro! Dođite oboje. Za danas imate kruha u torbi. — Pogleda na momčića: — Večeras dobićete ulja, drva, lopižu i nalivandure... Prođite se kako znate. Da, za nadnicu lako ćemo.
Tako i oni s drugim težacima krenuše na posao.
Beše nastao lep zimski dan. Pre i malo posle izlaska sunčeva, kupeći masline, štipalo je za prste i zeble su noge. Čim je zadanilo i sunce se podiglo, bilo je ugodno. Majka i sin čisto su se veselili što su u varoši ostali i srećno se namerili na dobra gospodara.
Na stablu i ispod njih momci i devojke pevahu na mahove celi božji dan. S drugih zemalja odgovaralo im se pesmom. Među težacima bilo je i Zagoraca. Oni su ojkali i gunđali stare junačke popevke. Celo polje unedogled ozvanjalo je živim kikotom, smehom i popevkom. To se sve lepo čulo i razabiralo; no čeljadi nije se moglo videti, jer su bili zaklonjeni u gustim maslinovim krošnjama i gomilama. Masline rodile; isporedale se jedna do druge i više i niže. Oble su i jedre, mrke, smeđe i tamnozelene; gustice, rekao bi sad će iz njih ulje da procuri. Grane im se savile pod težinom. Kupljači jedva odolevaju pobirati ih. Lašnje ih je češljati: kud god staviš ruku, sijaset ih pod njom nađeš.
Za jutrenju založiše se hlebom i napiše se siti nalevaša. Bijaše im pun bardak dobre volje ponudio neki od težaka. O ručanoj dobi pribraše prosušenih, nagnjilih maslina; prismočiše s hlebom, da ne bude sasvim suh.
Po podne se sunce opoštenilo, — ugađaše starim kostima, a mlađe je i uzjogunilo, pa udariše u šale.
— Što će ti taj sir na glavi? — i pogleda na kovrljak. — Načnimo ga! — zanovetaše neki mladić što je do Cvete mamine kupio. — Skini ga s glave, da ga okusimo! — i pruži prema njoj ruku.
— Da—nu! — izlane ona i odmače se.
Mladiću je žao što se ona ne ljuti, i stade se bacati u kovrljak gnjilim maslinama. Učestao jednu za drugom. Cveti dotuži:
— Govori jezičinom što te volja, no ne diraj rukama! .
— Ostavi se ti nje. Nije ona za sprdnju! — nadometne ozbiljno sin joj Marko.
— Ali šta se ogrizaš kad te se ne tiče?— navlaš će okosito mladić, posmehujući se.
Drugi se stali ceriti i dalje zadirkivati dok župan ne odseče:
— Večeras ćete se šaliti koliko vas je volja; sada prigni šiju i kupi!
Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji. Sunce se nagnulo; sene se maslinovih drveta produžiše, zrake su sunčeve svetlije i bleđe, dok goleti odsevaju u žaru. Vlažan lahor sa svih strana pronosi oštri miris kadulje, vresa i zimorada. Oseća se teški vonj mrke i nakvašene zemlje. S plavetnim svežim vazduhom sva ta mešanija željno se srče. Sunce zalazi u živom crvenilu neba, punom uokolo fantastičnih prikaza, tamo daleko, iza prekomorskih brdina, odakle je i njih dvoje došlo.
—I sutra je lijepo vreme, dok sunce krvavo zalazi, — primeti neki starac.
Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade.
U suton su Marku dali da nosi u vreći nešto preostalih maslina što gonjač ne mogaše da naprti. Cveta uze torbu i pođoše. S večera ih gospodar nastani u kućici na kraju dvorišta. Na tlehu, po učeocima, razbacana je slama i stručje buhača i dva stara gunjca. Na sredi loži se, što se i poznaje po razasutom lugu u okrugu i po nedogorelim pocrnelim ugarcima.
Još trojicu težaka iz jedne kuće, dvoje muških i jedno žensko, udomio je gospodar s njima. Cveta se začas ogleda po kućici i iziđe da kupi u varoši kukuruznog brašna. Dok se povratila, već je vatra dobro plamsala i rasvetljavala vas prostor, da se dobro videlo i bez sveće.
Nad oganj neko od one trojice beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva kamena, i čekati da voda uzavri, pa da najedared uspe brašno. Para se sa dna silom podizala i klokotala, vrhom prodirala i prskala. Društvo zametnu razgovor i brzo se upoznaše, kao da su davni znanci.
Začinjajući, pušilo se u zdeli.
—Gle, ulje se jedva cijedi! — opazi neko iz druš tva
—Mutno je i nečisto, prosti bože, ružno ga je i gledati! — odgovori Cveta.
—A masline zdrave kao dukat. Biće da je pri dnu.
Po večeri skupa sedećke molili su se bogu. Posle, kada i za mrtve nameniše nekoliko „očenaša”, polegoše po slami jedno do drugoga, prikupljajući se svako svome.
Tako je prošlo nekoliko dana — jedan lepši od drugoga. Bilo je umora i smeha, uzdisanja i pevanja. Cveta se veselila: „Ako ovako potraje, biće zarade!” — i već je u glavi sricala koliko će novaca doneti bolesnom čoveku. Njih dvoje dobiva šezdeset novčića danomice; ako i potroše do polovicu, opet će se štogod prikupiti, što će za Božić dobro pristati. Nego, čovek snuje, a bog određuje! Iznenada obrnu vreme. Radeći preko dana, opaziše kako se nebom k severu vucare svetli oblačići što su izgledali kao raščešljano runo. A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom. U noći duhnu mrtvo jugo. Omećavilo je, i u osvitku nije smrzlo. Nazuše lako opanke, — popustila koža i oputa. Nastajnog dana isto se radilo. Nije smetalo što je vetar silovito hukao i tresao maslinovim granama.
Drugi dan, oko podne, ostavili su posao. Počelo je da rominja. Isprva su se zaklanjali ispod krošnjastih stabala i uz gomile, misleći da će porositi, pa prestati. Ali uzalud: vreme se pogoršalo. Trkimice, prokisli, izmakoše ispred većeg pljuska do u kućicu, da se pri vatri ogreju i osuše.
Osle kišilo je danju i noću, kao da se nebo progalilo. Vejavica, prsak i vetar izmenjivahu se na mahove. Sunca ni za lek. Cela priroda teško je omrtvila gnjiloćom i kalježom. Noge su skoro uvek mokre. Studena vlaga uvukla se u kosti i u mozak. Od nestašice smočnih jela čisto se pred očima blešti a kolena klecaju. Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva. Eto, sada je trebalo potrošiti i ono malo što se zaradilo za blagoslovenih dana i što se mislilo za kuću prištediš.
Jednoga mrkog dana, s večeri, začestalo sevanje i tutnjava. Sklopilo se sa svih strana — nije nego sad će se očepiti nebo i sve će potopiti. I zbilja, te noći pljuštalo je kao nikada. Cela varoš umočvarila se i ublatila. Velike, guste kaplje, gonjene snažnim vetrom, udarahu po krovu i prozorima, budeći decu i odrasle. Zvona su prestala brecati na „neveru”. Sve se živo uplašilo i u se stislo, očekujući da prestane oluja. Te noći izlilo se dažda da ga je bilo doista za celu godinu.
I u njihovu kućicu prodrla je i navrvila voda. Propustio krov, te je kapalo na sve strane. Nekoje kaplje gasile su žeravicu što je pod zapretkom tinjala, i pušile se lugom. Digoše se kad je voda do ispod njih doprla i slamu smočila. Po običaju moljahu jutrenju iščekujući željno dan. Zorom je tek rosilo. Uneke, ne nadajući mu se, iznenada banuo je k njima gospodar sa županom. S drugima i njih odvedoše u obližnju konobu. Putem sa svih strana piskala je voda i dosizala im sve do gnjata. Otvoriše vrata. Svetlost dana još nije bila jaka da prodre tamu. Užegoše sveću. Po konobi plivalo je suđe, trupići i daske, i sve je oplimalo u vodi. Trebalo je grabiti i probiti odvodne jarke da voda napolje izbije i salije se u oveću jarugu. Bosi, sa zagrnutim nogavicama do ispod kolena, stajahu u onoj studenoj kaljuži, trudeći se i mučeći, dok je dobro objutrilo. Mali Marko živo se umorio. Nije bio vičan takvoj radnji. I Cveta se prelamala iznoseći vodu. Kad su izašli iz konobe, još je dan bio mutan, ali nije padalo. Po putevima ustalile se mlake, a nizbrdicom voda dere. Sa krovova kaplje, rekao bi kiši. More se do nadaleko zamutilo, kao reka kad nabuja iz čestih oborina. Sure gomile i kuće isprane ističu se jasno u toj mrkoći. Čeljad pokunjena, bleda i blatna žuri se za poslom, gledajući kud će nogom da stane.
— Ni danas nema zarade! — reče s praga tužno Cveta sinu Marku i uljeze u kuću.
Pri najžešćoj vatri nisu mogli da se osuše. Iz odela se pušilo kao iz kotla. Pustu vlagu, što se sa svih strana natisla, nije mogao ni najljući plamen da savlada.
Sutradan bilo je lepo. Sunce se pokazalo svetlije nego ikada. Na prekomorskim brdinama i goletima nazirahu se zaseoce, doci, šumarci i pojedina drveta. Vazduh je očišćen i prozračan. Vedrina neba i mora lepo se u njima odrazuje. Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova povratka. Prevarila se: bilo je mokro, pa posao nije išao za rukom. Sa maslinovih stabala, čim bi ih se dotakao, padala je voda, a zemlja je bila tako glibava da si je mogao mesiti. Masline su, kupeći ih, gazili. Župan ustavi radnju. Oni se s društvom, zlovoljni,povratiše kući. .
Te noći se mali Marko razbolio. Zavrtilo mu u glavi i gorio je. Nije se hteo pokriti, iako ga je majka neprestanice nutkala i mirila. Posle ga spopade bljuvatanje. Niko mu nije mogao pomoći, jer su bili u tami. Sveće nisu imali.
Pokušaše užgati vatru, ali se žigice behu ovlažile, a nije bilo čim suhim uspiriti. Jedva dočekaše dan. Marko se nije digao, nego ostade ležeći na vlažnoj slami.
Ujutru u dvorištu desio se župan. Cveta mu priđe:
—Sina mi noćas zabolilo, — javi umilno.
—Pa šta ću mu ja? — odvrati župan.
—Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva!
—Zar ste sve izgoreli? Ča radite od njih?
—Ima, ima još, — požuri Cveta, — no mokra su.
— Osušite ih... Vidiću ja.
Uljegoše u kućicu. Ogleda se i opazi uza zid naručaj naslaganih drva.
—Izgorite prvo ovo... A imate li ulja?
—Ima nešto... Mutno je i kaljavo.
—Štedite, da doteče, jer ga nema ni u gospodara.
Tada pogleda na maloga:
—Što te boli?
—Sve — jadao je Marko.
—Kako sve? Razlenio se...
—Šta znam ja... Boli....
Župan se smisli i okrene Cveti:
—Dovišću mu likara — i onako običava doći u gospodara...
—Da—nu... Bog ti dao! — željno ga uhvati za reč.
Oko desete došao je lekar sa županom. Cveta ga uvede u kućicu. Lekar pregleda bolesnika i zabeleži mu na hartiji lek. Marko je jedva izgovarao i malo se poplašio. Nije bio vičan tim poslovima. Pre nego će izići Cveta upita:
—Što ću mu predati za ručak?
—Razumi se, juhe i dobra crna vina...
—E, da ga je! — opazi župan. .
—A da ga je ovo, — šalio se lekar, uočivši vrč što je u rupi u zidu stajao , nagne ga i izlije nekoliko kapi. Tekućina je slična nečistoj mutnoj vodi.
—Okusite, da vidite kako je dobro! — nasmeja se župan.
Lekar posluša i nakrene. Okuša, mljasne, premetne jezikom i izbaci.
—Ovo je otrov. Smrdi! — mršteći se, pljunu.
—Je vama, a njima je mana božja!
Posle se Cveta uputi u gospodara i zatraži od njega više novaca nego obično da kupi za sina što joj lekar naredio. Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će? Ne može sina ostaviti u tuđem svetu bez pomoći. Da se ova nevolja desila kod kuće, lako bi. Lečila bi ga kako je u selu običaj, ali ovako se valjalo silom pustiti u tuđe ruke, pa što bog da.
Lekarije, a još bolje meso i crno vino, mislila je Cveta, pomogoše, i Marko se drugoga dana podigao, ako se i osećao još slab.
Zaludu ufanje. Vreme nije krenulo nabolje. Opet se razmahala jugovina i zapreti novom kišom.
Još dva dana radilo se do podne, zatim je nastupila istiha hladna kiša, kao da je odredilo da ispere sve do nokata. Tih mutnih dana misli ubiše Cvetu.
„Nije druge, treba se povratiti kući”, odluči čvrsto. „Jede se i troši, a ne dobiva se” . — Zahvati je živa želja za svojim domom. I posle tvrde odluke da će sutra otputovati, čisto se smiri. A zorom iznenada vetar zaveja silnije, kao da mu je do inada.
—Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala.
Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri.
Gospodara nađoše u sobi. Uze knjigu i stade da računa.
Na koncu je pogleda, pa će:
—Malo ćeš dobiti, — i izvadi iz stola pehar s novcima. .
—Hvala bogu! Što je, da je!
—Na, uzmi; to je tvoje! — i pruži joj nešto novaca.
Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati. Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta.
—Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku.
—Koliko smo se pogodili?
—Je... No nije ni toliko. Manjka šesnaest novčića.
—Nije moguće! — nestrpljivo će gospodar, mršteći se, i nanovo stade računati... Diže glavu: — Šta brbljaš? Sve je u redu. Za šesnaest novčića uzela si litru vina za bolesnog sina. Zar se ne sećaš?
—Pa, zdravi bili, i to mi naplaćujete?
—Dakako! Ali meni mukte dohodi?
—Imate ga u kući. A ono je za potrebu.
Gospodar se naljuti, pa joj dobaci još peticu.
—Eto, drugom ga mećem po šesnaest, a tebi jedanaest... Jesi li zadovoljna?
Cveta uze i tih pet novčića i dobaci skanjivajući se:
—Ništa mi ne dometnuste za ono što smo vodu iz konobe grabili i smočili se do kože. A sva je prilika da mi se sin tada napatio.
Gle ti nje! — zaviče gospodar i okrene se županu. — Jesi li vidio? Učini dobro dilo! Uzmi je na radnju, daruj je, i sve joj krivo. — Tada se obrne njoj: — A ko će mene namiriti? Gospodin bog! A? Kolika bi šteta, vidila si; ko će mi je nadoknaditi? 'Ajde, 'ajde, i zahvali prvo bogu pa meni što si se prehranila.
—Zbogom! — pozdravi Cveta i zbunjena iziđe.
Putem razmišljaše. Doseti se da nema ni toliko kolko je trebalo da se preko prebaci. Doduše, za brodarinu bilo bi dosta i nešto bi preteklo, ali joj rekoše da brod po ovako ružnom vremenu neće otići. A ona je napremila da pođe. Ko zna kad će vreme umekšaš. Znala je dobro koliko treba da plati za parobrod. Taman onoliko koliko je platila do amo. Lepo sve sračuna u glavi, pomažući se prstima. Zaludu, fali nešto, ako će i malo. Svejedno se smiri: mislila je da će se i s tim lako prevesti. Ali, čim se nekako uteši, pade joj na pamet bolesni čovek, deca..... Kako će bez ičega kući? Rastuži se i, onako nevesela, reče sinu da će se još danas vratiti kući.
Spremiše se brzo i iziđu. Nikome se od društva ne javiše, jer ih je sve poslao gospodar nekuda na radnju.
Parobrod je imao da krene oko jedne, a već zvoni podne. Cveta pomisli da je bolje da ga pričeka, ako će i duže, da je ne ostavi. Nije ni sumnjala da se neće prevesti i za nešto manje. Štaviše, nadala se da će je primiti onaj što daje bilete i za polovicu, kad sazna za nezgode što su je neprekidimice saletale, a da nije ni za što ona kriva. Pomisli da je i ona krštena duša. Tako na obali, iščekujući, nameri se na nekoliko Zagoraca, koje je po nošnji poznala da su iz sela što je bilo podaleko od njene kuće. Ipak joj se učini kao da su komšije i pridruži se njima. U razgovoru jedno s drugim žena se izjada, tužeći se na rđavo vreme i nikakvu zaradu.
—Eto, ne prikupih ni za prevoz!
—Pa kako ćeš? upita je preko volje neki iz društva.
—Ta pustiće me, neće gledati na malo!
—A—ja, vidi se da si nevješta. Nećeš ti danas kući!
—Što veliš, bolan? Šališ li se?
—Velju ti, neće ti dati biljeta, da ti je taman novčić otkrnjen. Poznajem ih.
—Ubijaš me... Nemoj tako! — iznenada će Cveta.
—Ja ti rekoh, a ti radi kako znaš! završi mirno Zagorac i ode od nje.
— Kuku meni! — uhvati se žena za glavu.
Naposletku s mora zvižnu. Svi požurile na most. Parobrod pristade. Agent društva naplaćivao je prevoz i razdavao bilete putnicima. Bio je namrgođen zbog ružnog vremena i mnoštva Zagoraca, s kojima se valja ciganiti i prepirati. Vetar je silno duvao, te se sklonio iza zida što je luku branio.
U onoj vrevi i mešaniji Cveta se, potežući sina za sobom, jedva dovuče njemu.
—Dvije cedulje za me i za ovoga, — i pokaže na sina.
—Kuda ćeš?
—U O...
—Daj novac! — i pruži ruku.
—Koliko?
—Dvije krune i dvadeset! Daj, brzo!
Žena se skanjiva. Najposlije smisli se, razveže maramu i pruži mu krunu.
— Ča? 'Ajde k vragu! Dvije krune i dvadeset! — ponavlja agent ljuteći se.
— Eto sve! pregori se Cveta i istrese novai u njegovu ruku.
Agent brzo prebroja.
—Još dvadeset helera. Daj! Ala!
—Nemam više!
—Onda što zanrvetaš, beštijo! — i utisne joj silom novac u ruku.
Drugi nahrupiše da potpuno plate. Istisnuše je. Zvižnu po drugi put. Zagorci se namiriše. Ukrcaju se. Cveta pristupa opet agentu.
—Popusti onih dvadeset helera, zamoli ga suznim očima, da odem s ostalima. Nemam više... Bog ti dao!
—Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete.
Prispije jedan viši činovnik i za njim neki trgovački putnik. Oba crvena i razigrana, sigurno su dolazili upravo s ručka.
—Dajte mi biljet; znate, uz popust! — zapita činovnik.
—Takođe i meni uz popust, priđe i trgovački putnik.
—Odmah gospodo! — odobrovoljivši se udvaraše se uslužno agent.
I treći put zvižnu. Svi nagrnuše unutra. Na palubi, pri ulazu, dočekuje putnike mornar, za to postavljen da od sumnjivih traži bilet. Još nekoliko čeljadi uzastopce ukrcaju se. I Cveta s Markom odluči unići, pa dogodilo se što mu drago. Lepo priđe s njim preko daske, htede zgodno da zakrene među svet, ali je najednom ugleda onaj mornar i upita za biljet.
Ona se časom zbuni, ali odmah se smisli i kao da nije njen posao, krene napred.
—Biljet amo! — zavika mornar i ustavi je. Žena se učini nevešta.
—Odlazi! — ljutito će mornar i istera je napolje. Za njom iziđe i Marko. Svet se smijao tom neretkom slučaju.
Daska je istegnuta. Parobrod pomalo natraške izmiče.
—Pustite me, ako boga znate! — zajauče Cveta. Dajem vam sve što imam! — I stade moliti i zaklinjati svakoga ko bi je pogledao...
Uneke zamukne. Parobrod se polako obrtao, rekao bi opet će da pristane. Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti. Naposletku mašina žešće zaklopota i s njim na pučinu zaokrenu. Zagazi naglo. Dim se suče i kida vazduhom. Cveta zamre. Netremice gleda za njim. Pred očima časom joj sinu bolesni čovek, nejač, kuća i mirni komšiluk. Htela bi da zove, zapomaže, ali je glas izdade. Htela bi da parobrod zaustavi. Unutarnja neka sila podiže joj ruku. I ta ruka, za neko vreme, ostade ispružena u vazduhu.
Naredni dan iza oluje osvanuo je vedar i more se utišalo. Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora. Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao.
Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora. Suvim je lako, mada je do njene kuće, preko brda, još čitav dan hoda. .
Nije joj se žurilo, moraše je briga: kako će bez para doći bolesnome čoveku? Odluči da za koji dan potraži rada u varoši.
Osetivši glad, s Markom sede na ivicu puta da se za čas založe hlebom. Lome i jedu svoj kruh mirno, polako, ne osvrćući se na svet koji prolazi pored njih.
—Hoćemo li mahom kući? — upita Marko.
—Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan...
Digoše se. Cveta ide prva, a za njom Marko s naprćenom torbom na leđima. On sada, kada se dohvatio kraja, jednako misli na svoj mirni komšiluk i besvesno ide za majkom. Žena redom obilazi sve poznate gazde koji trebaju radnika; prošla je mimo crkvu i došla na kraj varoši. Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše, vele joj: — Što će nam radnici pred Božić!
A zimnji je dan kratak, treba da požuri. U brzini što će da uradi, švrljajući, povrati se moru. Na obali, pred podne, sunčajući se, šeta bolji varoški svet, toplo odeven. Prolazeći mimo toliku čeljad što uživa u bogatstvu i obilju, pomisli Cveta na svoju nevolju; jada se u sebi: „Toliko bogataša, pa niotkuda pomoći”, i jače oseti u svojoj duši samoću, brigu i tugu.
—Da pođemo, a?
Idimo! — jedva dočeka Marko. „Ali da bar nešto ponesem deci”, pomisli Cveta i odjednom sinu joj misao: — Udijeli darak, gospodaru! — usrne pred trojicu mlade, nasmejane gospode. Oni je pogledaše kao u čudu i pođoše dalje. — Udijeli darak! — ponavlja Cveta i pruža ruku prema vremešnome čoveku. Gospodin stade pred nju i ozbiljno je posmatra.
—Eto, i tebi se hoće da prosiš, a? kaza, otkopčavajući brižno svoj zimski kaput.
—Za nevolju je, gospodaru!... .
Čovek pogleda na Marka, koji gleda u zemlju...
—Itaj momčić... Mogao bi i on da radi... — izvadivši novčanik iz džepa, utisnu Cveti novčić u ruku.
—Bog ti platio! — blagodari Cveta i rastvori ruku da vidi dar.
Uto, iznenada, nađe se kod njih općindžki policaj..
—Ne dajte ništa, gospodine! zadihan kaza naglo.
—Pusti.. . Učini dobro, pa se ne kaj!...
—Ali je prosjačenje strogo zabranjeno. Gospoda se tuže da im sirotinja dosađuje, — nastavlja ozbiljno policaj. Zatim pokaza Cveti put izvan varoši i kaza oštro: — Odmah da mi se makneš ispred očiju!...Inače ćeš u zatvor!
Njih dvoje požuriše, i čisto im beše lakše kad su izišli iz varoši. Zimnja ih je noć zatekla u putu; rosa vlažila i sledila obraze, a kad zađoše u brda, zaokupi ih pustoš i tmica.
Kasno u noć iznemogli padoše na konak kod prijatelja Ilije. Polegoše. Marko je uz vatru slatko zaspao, a Cveta nije mogla oka da stisne: daleko je još do kuće... Mori je briga... i celu noć sluša i lepo razbire kako živina u pojati veselo trve i žvaće suvu travu.
Sutra, na domaku svoga sela, Cveta se umiri i radovaše se što se vraća kući. Mali Marko zaojka čim su prema selu zaokrenuli. Blizu prvih kuća sreli se s komšijom Radom i s njime se zdravili. Letimice upitaše za svoje i odmakoše žurno, samo da što pre stignu kući. Tako ne primetiše da je komšija bio predljiv i vrcao s ono par beseda.
Napokon prispeše. Sunce je već zašlo. Predvečernji lahor piri. Noćas će biti studeno, jer se nebo vedri i u prirodi, čeličeći se, sve se u se skupilo. Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše. Ona ni u snu ne naslućivaše zla, niti mu se nadaše. Ali ipak, u prvi mah, u njoj je nešto čisto zadrhtalo i poteralo joj življe krv u glavu. Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući. Nije znala šta da radi: bi li pričekala ili da se javi komšiji? I onako, u dvoumici, umorna sede pod murvu. Nadaše se svaki čas da će podnoć odnekud banuti čovek s nejačadi. A mali, tihi komšiluk domalo oživi. Stoka se s paše vraća i težaci s radnje. Čobančad se doziva, svraća ovce i koze. Iz daljega, s brda, čuo bi se katkad oštri zvižduk i dozivanje ljudi. Mali Marko turio je ruke u odelo da ih zagreje; ćuti i čeka. Odjednom Cveta, zabrinuvši se, diže se. Marko nagne za njom. Pođoše žurno komšijskoj kući.
Te dve zakumljene kuće dobro se pazijahu, mada je njena siromašnija. Cveta ulegne u ograđeni komšijski obor. Razgleda se: nigde nikoga. Vrata su od štale i zagona zaprta, ona od kuće odškrinuta. Stupi napred i, kao nehotice, zastane. Već je zanoćilo. Mesec je istekao i u svoju bledu svetlost obavio jednu stranu kuće i koprivu što je pred njom rasla. I njenu glavu zahvati svetlost — rekao bi sviće. U zagonu brecnu na vođi zvonce. U kući se neko oglasi i pričini im se da se po njoj družina premešta.
—Uđimo! — nestrpljivo će Marko. Što ćemo napolju? Stupe u kuću. Oko rasplamsale vatre okupila se domaća čeljad; između njih i njeno dvoje nejačadi. Dovečeravahu. Deca i ne opaziše majku, dok se ne javi komšinica Jurka:
—Cvijeto, sestro! Kad stiže? Bićeš se umorila? Sjedni! — i priđe njoj.
Cveta se tek s nekoliko reči zdravi s družinom i odmah pristupi svojoj deci, te jedno za drugim izgrli.
—A kud je Pero? — napokon brižno upita i zagleda se u čeljad. Svi zamukoše, niko ne mrdnu. Ona pretrnu, nasluti nešto teško. Zastravljena, dršćući prihvati starijeg sinčića za glavu i upita ga naglo:
—Što bi s ocem? — i upre u nj plašljivo očima.
—Umro je, — odgovori mirno dete i zagleda se u vatru. Nju u grudima ljuto žicnu, kao da joj je ko zarinuo nož u srce. Časom se uzdrži i upilji pogled u čeljad. Niko ne trenu okom. Taj podmukli mir uveri je o nesreći. Gorko zarida:
—Pero, hranitelju, kuda ode? — i prostre se po tlehu, bijući se šakama po glavi i prsima.
I mali se Marko rasplače. Suseda Jurka nije mogla da izgovori ni cigle utešljive reči. Blene u nju i nešto kroz zube mrsi. Muški, kao da nije njihov posao, ćute i puše. Ne čuje se nego jecanje i kukanje majke i sina. Najposlije Jurka se razbere; dotuži joj Cvetina muka. Stade pa je diže i teši.
—Pogibe! Jadna ti sam do boga! — očajno naricaše Cveta.
—Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju. Bog nikoga ne zapušta, neće ni tebe!
—Od čega umuje? — Cveta kaza kao za se.
—Poznaješ ga: radiša kao niko u selu. I, onako neornu, ne dade mu se stati prekrštenih ruku. Ode u goru da nasječe drva. Kad se vratio, tužio se da ga boli. Sutradan legne u postelju, da više ne ustane, — ispripovedi Jurka naglo i uzdahnu.
—Kazuj.... — mucaše Cveta.
Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti!
—A ljekar? Šta uradi on? — pitajući gušila se u suzama Cveta. .
—Poslasmo po nj, ali ga nije bilo u mestu. Nekuda bijaše otišao....
—Cveta, u plaču, u neke kaza:
—Hajd'mo, deco, u kuću!
—Kud ćeš po noći? Bog ti se smilovao! Maši se, sreće ti, da štogod pojedeš — bićeš gladna?
—Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je! — javi se i Jurkin čovek.
—Hvala! Ne mogu. Čini mi se sad će duša iz mene. — Obrne se djeci: — Idimo !
Nađoše se u punoj vedroj noći. Mesec se nadigao nad kuću i povrh drveta. Njegova svetlost rasiplje se poljem i šumom. Uvukla se u doce i provale. U okolu nigde živa glasa. Vazduh je vlažan; noćna rosa kvasi mrku zemlju i suro kamenje i istiha zaleva belo zimsko cveće što se iza kamenja krije, da se zorom smrzne i, kad sunce sine, razmrzne i nemilice ga ubije, Cveta, gonjena jednom mišlju, ni na šta se ne obzire. Žuri kao luda. Otvori vrata i uljegne u kuću. Samotan i prazan prostor zevnu joj pred očima i užasom je potrese. Meka mesečeva svetlost prodre pred njom do na kraj kuće, sve do kreveta. Osvetli ga, spuštajući se na nj. Cveta poleti za tom svetlošću. Obuhvativši rukama krevet, prostre se po njemu kao da vidi na njemu svog čoveka i želi da ga ogrli. Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču.

Napomene

• Pripovetka je prvi put objavljena u listu Novi Viek, knj. IV, br. 1-3, Zagreb, 1899; u zbirci "Primorske duše", Zagreb, 1899; preštampana ćirilicom ekavskim narečjem u zbirci "Preljub", Beograd, 1914 god., sa sitnijim jezičkim izmenama.

Izvori

• Ivo Ćipiko: Celokupna dela, knjiga 1, strana 101-132 , Narodna prosveta, Beograd.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ivo Ćipiko, umro 1923, pre 101 godina.