На повратку с рада

На повратку с рада Писац: Иво Ћипико

На повратку с рада

Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз мост што се у море увукао и био пристаништем већих бродова.
Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци. Отимају се ко ће пре, као да неће на свакога доћи ред да изађе. Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње. Мрки су и озбиљни. Како се који искрца онако и застане — ишчекује друге, да се удруже па да заједно хрпимице крену у варош. На путу их дочекаше финанцијални стражари и до коже обађоше. Код млађих девојака уставише се дуље и претраживаху их строже, пецкајући их ради њихове младеначке срамежљивости. У вароши се оделшпе. Неки одоше равно у својих господара прошлих година, а остали испоредише се на тргу испред цркве, очекујући да их ко унајми за чешање и купљење маслина, ради чега су и дошли. По обали шета се неколико момака господске руке — синова месних поседника и трговаца Обучени су у топло одело и огрнути дебелим зимским капутима. Где—где уза зид, око трга, прислонило се двоје—троје тежачких младића. Смеју се, заћуте, па одједном углас запевају.
На прозорима читаонице нису капци затворени. Светлост се напоље разасипље, насупрот се кући одблескује и захвата главе некојих Загораца.
Тргом се однекуд вуче старица; уљегне у отворени дућан наврх улице и из њега се врати с купљеним хлебом у руци.
Уто двојица младих варошана изненада приступе Загорцима. Приближе се некој женској. Један се од њих уозбиљи:
—Хоћеш доћи у мене на радњу? упита је, гледајући је безочно равно у очи.
Она се збуни, па ће измичући:
—Што не бих?... А треба ли ти још ко?
—Не треба други. Доста си ти! Дакле, хоћеш ли?
—Не знам ја... Питај брата, ево га! и покаже руком на њ.
—Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити.
—Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата.
Уто се и он приближи.
—Што би? — упита сестру.
—Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу.
—Можемо, вала, обоје!
—Не треба нико него она...
Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман.
—Ругају се, бона не била! — брат ће сестри. — Берекинци! — настави, прислонивши се опег уза зид.
Оним јогунцима завртило. Враг им не да мира, те ће из даљега, измичући, у један глас:
—Еј, хоћеш доћи?
—Ма'ни се, ђаволе, крштена чељадета! — мирно избаци Загорац.
—Убиј Загорца пред вратима од цркве, — умеша се неки од младића што је с другима уза зид био прислоњен.
—А зашто? — примети сажално други.
—Носе нам крух! Да ни њих, двоструко би добивали.
—Би?... Свеједно, зло по сиромаха!
—Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први.
—А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти.
—Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу.
Света је на обали све то мање. Још пролази какав самац и брзо одмиче. Неко је дете задоцнило; са скленицом у руци поскакује и жури се кући; сигурно га домаћи ишчекују, па заборавио на своје. И дућани се затворише. Напокон и из читаонице изиђе их неколико. Надигли су оковратнике од капута све до ушију. Натежу се и правдају ради задње партије; кад се изговорише, раскрсти се сваки својим путем.
Већ је наступила пуна ноћ. Охладан ветар пропухује и завија између кућа.
Загорци се шћућурили уза зид, ћуте; очекују да их ко унајми, или да их срећа намери на добра крщћанина да им понуди конак да се до сутра заклоне. Но ниодкуда добра гласа!
Најпосле, кад им дотужи, скупе се у гомилу да се договоре би ли остали до сутра, или би кренули пут друге оближње вароши.
—Останимо! — неки ће од мушких.
—Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан...
—Ради чега? Може нас когод освитком звати.
—Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа!
— Ко вели? Догоди ти се, те узму и зором, — умеша се неко момче у разговор.
— Не казуј ти мени... Старија је моја! — па ће одлучно: — Идимо! . , .
— Па де! — прихватише сложно неколико њих.
И други послушаше, те се мучке извукоше из места. Међутим сасвим је заноћило.
Из околних кућа разасипље се ређа и слабија светлост. Улице омртвиле и опустиле; рекао би нигде ни живе душе: могао би целу варош оробити, а да никога не сусретеш...
Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско. Они су из друштва изостали, не хтевши с њим даље ићи, били су морем и бесаницом уморени.
Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају...
Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири. Из оближње уске улице, са висока, проноси се ноћним ваздухом и разабире детињи плач, пун пркоса и љутине. Уз морску обалу, пак, шета се одмереним кораком финанцијални стражар, утегнут у кабаницу и чврсто обувен. Његови тешки корачаји обијају се о камени плочник. У луци непрекидимице нагањају се преломљени валови; срдито ударају у чврсти зид, па, разбијајући се, савладани, немоћно кркоћу и тихо, једнолично жаморе. Бродице и чамци, привезани уз обалу, на махове се крену, гоњени наглим валом што о зид боље пљусне. Кроз конопље бродова фијукне удар ветра и у исти час затресе гранама оближњих дрвета. Звиждук и шуштање гдекојег сухог листа губи се негде у висини, праћен тугаљивим хуком ноћног ветра што чак до срца допире.
Ноћ је ведра и хладна; ако тако остане сванућем, биће и мраза.
Сигурно је и оној двојици дозлогрдила студен док се дигоше и мучке, згурени, полако круже уоколо...
Одједном застану. Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром. Да им је да се огрију, уз огањ поседе и до њега се успруже! Топли пламен, пун благе влаге, ражган, као да су већ осетили; гледају га како ствар лиже, док му искрице весело врцају испред њих. Жељни тихе ватре и слаткога сна, инстинктивно упутише се према светлости.
Уставише се тик до отворених врата, преко којих је жарка светлост и влажан ваздух чак до њих допирао. Леђима се прислонише уза зид што је од жестоког огња био врућ. Осете по телу струјање угодне топлине и тако задуго погнути стајаху. Хтедоше унићи да заишту конака, да се заклоне до освитка, но отезаху надајући се да ће неко изнутра изићи те их тамо пустити.
И збиља, у згодни час неко чељаде устобочи се на кућноме прагу. Огледа се уоколо.
—Шта сте ту стали? — јави се осорно.
—Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо.
—Па ту?
—Да куда ћемо, кад никога не познајемо?
—Богме сте погодили!
—А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу!
—Хоћу баш!
—Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је.
—Пусти! — одговори први.
Њих двоје замукоше, па чекају.
—Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први.
—Ето, нисмо! А погинућемо!
—Приђите, приђите! — умекша се напослетку и одмакне се да униђу.
Нађоше се у приземљу где је био смештен поч за сипање и мливо маслина и машина за озажимање уља. При крају, у зиду, испод котла што је пуштао пару као сиву маглу горела је жестока ватра. До огњишта наслагана су дебела дрва: трупићи и цепотке, а по тлу разасуле се просушене паштице скашених маслина.
Вас простор испуни са врућином, димом и паром; ваздух заудара млаком гњилоћом и јетком жестином што омамљује и задржава дах тако да, ко није викао, тешко би издржао.
На први мах им се смучи, но што дуље буљаху уз ватру беше им угодније.
Жена је времешна, пристала. На глави јој коврљак, обавијен марамом; на се је навукла хаљину, а преко ње сукнени саџик.
Мушкић се тек замомчио. На њему ј е све старо осим обилатих подвезаних поткољењача, у чијем су ремену уметнута коситрена сјајна пуцета. Торба му о рамену виси; заметнуо се зимским огртачем и на њ се наслонио.
Огањ се ражгао. Од жестине зачас прождире што се у њ баца. Жерава и камење креси се, рекао би и оно ће пламеном да пламса. Точак се врти и шкрипи. Око њега одапиру се и окрећу младе девојке. Тещки камен меље маслине; пуцају коштице; тесто масно, лепљено, пуно уља, измиче испод њега и сваљује се тешко у жлеб. Девојке с погнутом главом, заморене, напрежући се упиру у држак свом снагом и тужно, заморено певају. Камен заструга, машина, превијена, зацвили и стаде. Радници одахнуше; одбацују руком топал зној што им се лепи око косе и капље им низ чело. Доба је да се одморе.
Мушко и женско спустило се на вруће паштице до огњишта. Но ногама остаде старешина, с омотаном скупљеном марамом око главе. Дохвати плитицу крцату сухих смокава и стакленицу ракије, стави пред друштво и седе. Залажу се. Пламен је нешто попустио, — тек се наднио над жеравицу. Али ипак изгара се и задушљиво је. Лице им је као зачађивало, боје од гњиле маслине; низа њ цеди се зној, измешан с новим уљем, и по образу се прелива. И оно двоје придошлица ознојише се.
—Еј ти, хоћеш ракије? — упита Загорку старешина.
Жена се придигне. Момче се прене, протаре очи и загледа се некуда неодређено.
—Хвала! Није од потребе. Топло је...
—Узми, кад ти дајем!
—Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу.
—На и теби! — обрати се момчићу и налије.
—Хвала!
—Што нећеш?
—Деде, узми, Марко! — нуткала га мати.
Узе и испи до половице. Девојке гледају. Чуде се њеној невезеној и шареној прегачи и белој као снег марами што је овијена око коврљка.
—Одакле си? — упита је неко од њих.
—Из далека, чак из Загоре.
—Па си овде дошла?
—Ето, од невоље.
—Јеси ли удата? — упаде друга у реч.
—Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа.
—Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина.
—Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру.
—Што му се догодило? Кажи!
—Која вајда казивати? Отуд нема помоћи.
—Приповедај! — умешаше се и девојке.
—Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла... Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља! — заврши нагло.
—Па си га болесна оставила?
—Нисам од обијести. Понешто се опоравио, но не може ни на какав посао. А радиша је... Све потрошисмо, највише за љекара и љекарије... Двоје нејачади остало с њиме..... Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу!
Сви замукоше. Пламен је издисао; часом би само оживио кад би ветар одозго ду'нуо и успирио га.
Дим се проредио и приземље се чистило. Уљене светиљке јасније горе, мање диме и заударају. Домало ваздух је прозирнији и хладнији. Полегоше да се одморе, ако ће и за мало време.
У свикнуће нашли су се пред господаревим двориштем.
Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему:
—Узми и нас двоје!
—Не треба! Има нас доста.
—Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас!
—Што тражите?
—Што и други.
—Добро! Дођите обоје. За данас имате круха у торби. — Погледа на момчића: — Вечерас добићете уља, дрва, лопижу и наливандуре... Прођите се како знате. Да, за надницу лако ћемо.
Тако и они с другим тежацима кренуше на посао.
Беше настао леп зимски дан. Пре и мало после изласка сунчева, купећи маслине, штипало је за прсте и зебле су ноге. Чим је заданило и сунце се подигло, било је угодно. Мајка и син чисто су се веселили што су у вароши остали и срећно се намерили на добра господара.
На стаблу и испод њих момци и девојке певаху на махове цели божји дан. С других земаља одговарало им се песмом. Међу тежацима било је и Загораца. Они су ојкали и гунђали старе јуначке попевке. Цело поље унедоглед озвањало је живим кикотом, смехом и попевком. То се све лепо чуло и разабирало; но чељади није се могло видети, јер су били заклоњени у густим маслиновим крошњама и гомилама. Маслине родиле; испоредале се једна до друге и више и ниже. Обле су и једре, мрке, смеђе и тамнозелене; густице, рекао би сад ће из њих уље да процури. Гране им се савиле под тежином. Купљачи једва одолевају побирати их. Лашње их је чешљати: куд год ставиш руку, сијасет их под њом нађеш.
За јутрењу заложише се хлебом и напише се сити налеваша. Бијаше им пун бардак добре воље понудио неки од тежака. О ручаној доби прибраше просушених, нагњилих маслина; присмочише с хлебом, да не буде сасвим сух.
По подне се сунце опоштенило, — угађаше старим костима, а млађе је и узјогунило, па ударише у шале.
— Што ће ти тај сир на глави? — и погледа на коврљак. — Начнимо га! — зановеташе неки младић што је до Цвете мамине купио. — Скини га с главе, да га окусимо! — и пружи према њој руку.
— Да—ну! — излане она и одмаче се.
Младићу је жао што се она не љути, и стаде се бацати у коврљак гњилим маслинама. Учестао једну за другом. Цвети дотужи:
— Говори језичином што те воља, но не дирај рукама! .
— Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко.
— Али шта се огризаш кад те се не тиче?— навлаш ће окосито младић, посмехујући се.
Други се стали церити и даље задиркивати док жупан не одсече:
— Вечерас ћете се шалити колико вас је воља; сада пригни шију и купи!
Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно. Само се лепо чује чешање и падање маслина и шуњање по земљи. Сунце се нагнуло; сене се маслинових дрвета продужише, зраке су сунчеве светлије и блеђе, док голети одсевају у жару. Влажан лахор са свих страна проноси оштри мирис кадуље, вреса и зиморада. Осећа се тешки воњ мрке и наквашене земље. С плаветним свежим ваздухом сва та мешанија жељно се срче. Сунце залази у живом црвенилу неба, пуном уоколо фантастичних приказа, тамо далеко, иза прекоморских брдина, одакле је и њих двоје дошло.
—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац.
Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде.
У сутон су Марку дали да носи у врећи нешто преосталих маслина што гоњач не могаше да напрти. Цвета узе торбу и пођоше. С вечера их господар настани у кућици на крају дворишта. На тлеху, по учеоцима, разбацана је слама и стручје бухача и два стара гуњца. На среди ложи се, што се и познаје по разасутом лугу у округу и по недогорелим поцрнелим угарцима.
Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна. Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће.
Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два камена, и чекати да вода узаври, па да наједаред успе брашно. Пара се са дна силом подизала и клокотала, врхом продирала и прскала. Друштво заметну разговор и брзо се упознаше, као да су давни знанци.
Зачињајући, пушило се у здели.
—Гле, уље се једва циједи! — опази неко из друш тва
—Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета.
—А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну.
По вечери скупа седећке молили су се богу. После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме.
Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!” — и већ је у глави срицала колико ће новаца донети болесном човеку. Њих двоје добива шездесет новчића даномице; ако и потроше до половицу, опет ће се штогод прикупити, што ће за Божић добро пристати. Него, човек снује, а бог одређује! Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су изгледали као рашчешљано руно. А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало. Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо. Омећавило је, и у освитку није смрзло. Назуше лако опанке, — попустила кожа и опута. Настајног дана исто се радило. Није сметало што је ветар силовито хукао и тресао маслиновим гранама.
Други дан, око подне, оставили су посао. Почело је да ромиња. Испрва су се заклањали испод крошњастих стабала и уз гомиле, мислећи да ће поросити, па престати. Али узалуд: време се погоршало. Тркимице, прокисли, измакоше испред већег пљуска до у кућицу, да се при ватри огреју и осуше.
Осле кишило је дању и ноћу, као да се небо прогалило. Вејавица, прсак и ветар измењиваху се на махове. Сунца ни за лек. Цела природа тешко је омртвила гњилоћом и каљежом. Ноге су скоро увек мокре. Студена влага увукла се у кости и у мозак. Од несташице смочних јела чисто се пред очима блешти а колена клецају. Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива. Ето, сада је требало потрошити и оно мало што се зарадило за благословених дана и што се мислило за кућу приштедиш.
Једнога мрког дана, с вечери, зачестало севање и тутњава. Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити. И збиља, те ноћи пљуштало је као никада. Цела варош умочварила се и ублатила. Велике, густе капље, гоњене снажним ветром, удараху по крову и прозорима, будећи децу и одрасле. Звона су престала брецати на „неверу”. Све се живо уплашило и у се стисло, очекујући да престане олуја. Те ноћи излило се дажда да га је било доиста за целу годину.
И у њихову кућицу продрла је и наврвила вода. Пропустио кров, те је капало на све стране. Некоје капље гасиле су жеравицу што је под запретком тињала, и пушиле се лугом. Дигоше се кад је вода до испод њих допрла и сламу смочила. По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило. Унеке, не надајући му се, изненада бануо је к њима господар са жупаном. С другима и њих одведоше у оближњу конобу. Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води. Требало је грабити и пробити одводне јарке да вода напоље избије и салије се у овећу јаругу. Боси, са загрнутим ногавицама до испод колена, стајаху у оној студеној каљужи, трудећи се и мучећи, док је добро објутрило. Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало. По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере. Са кровова капље, рекао би киши. Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина. Суре гомиле и куће испране истичу се јасно у тој мркоћи. Чељад покуњена, бледа и блатна жури се за послом, гледајући куд ће ногом да стане.
— Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу.
При најжешћој ватри нису могли да се осуше. Из одела се пушило као из котла. Пусту влагу, што се са свих страна натисла, није могао ни најљући пламен да савлада.
Сутрадан било је лепо. Сунце се показало светлије него икада. На прекоморским брдинама и голетима назираху се засеоце, доци, шумарци и поједина дрвета. Ваздух је очишћен и прозрачан. Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка. Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком. Са маслинових стабала, чим би их се дотакао, падала је вода, а земља је била тако глибава да си је могао месити. Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу. Они се с друштвом, зловољни,повратише кући. .
Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је. Није се хтео покрити, иако га је мајка непрестанице нуткала и мирила. После га спопаде бљуватање. Нико му није могао помоћи, јер су били у тами. Свеће нису имали.
Покушаше ужгати ватру, али се жигице беху овлажиле, а није било чим сухим успирити. Једва дочекаше дан. Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами.
Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе:
—Сина ми ноћас заболило, — јави умилно.
—Па шта ћу му ја? — одврати жупан.
—Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва!
—Зар сте све изгорели? Ча радите од њих?
—Има, има још, — пожури Цвета, — но мокра су.
— Осушите их... Видићу ја.
Уљегоше у кућицу. Огледа се и опази уза зид наручај наслаганих дрва.
—Изгорите прво ово... А имате ли уља?
—Има нешто... Мутно је и каљаво.
—Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара.
Тада погледа на малога:
—Што те боли?
—Све — јадао је Марко.
—Како све? Разленио се...
—Шта знам ја... Боли....
Жупан се смисли и окрене Цвети:
—Довишћу му ликара — и онако обичава доћи у господара...
—Да—ну... Бог ти дао! — жељно га ухвати за реч.
Око десете дошао је лекар са жупаном. Цвета га уведе у кућицу. Лекар прегледа болесника и забележи му на хартији лек. Марко је једва изговарао и мало се поплашио. Није био вичан тим пословима. Пре него ће изићи Цвета упита:
—Што ћу му предати за ручак?
—Разуми се, јухе и добра црна вина...
—Е, да га је! — опази жупан. .
—А да га је ово, — шалио се лекар, уочивши врч што је у рупи у зиду стајао , нагне га и излије неколико капи. Текућина је слична нечистој мутној води.
—Окусите, да видите како је добро! — насмеја се жупан.
Лекар послуша и накрене. Окуша, мљасне, преметне језиком и избаци.
—Ово је отров. Смрди! — мрштећи се, пљуну.
—Је вама, а њима је мана божја!
После се Цвета упути у господара и затражи од њега више новаца него обично да купи за сина што јој лекар наредио. Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако би. Лечила би га како је у селу обичај, али овако се ваљало силом пустити у туђе руке, па што бог да.
Лекарије, а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао, ако се и осећао још слаб.
Залуду уфање. Време није кренуло набоље. Опет се размахала југовина и запрети новом кишом.
Још два дана радило се до подне, затим је наступила истиха хладна киша, као да је одредило да испере све до ноката. Тих мутних дана мисли убише Цвету.
„Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” . — Захвати је жива жеља за својим домом. И после тврде одлуке да ће сутра отпутовати, чисто се смири. А зором изненада ветар завеја силније, као да му је до инада.
—Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала.
Онако незадовољна, она оде жупану да је одведе господару да се с њим намири.
Господара нађоше у соби. Узе књигу и стаде да рачуна.
На концу је погледа, па ће:
—Мало ћеш добити, — и извади из стола пехар с новцима. .
—Хвала богу! Што је, да је!
—На, узми; то је твоје! — и пружи јој нешто новаца.
Цвета прихвати новац и стаде га пребројавати. Није веровала својим очима. Пребаци га преко руку неколико пута.
—Мало је, господару! — и загледа у шаку.
—Колико смо се погодили?
—Је... Но није ни толико. Мањка шеснаест новчића.
—Није могуће! — нестрпљиво ће господар, мрштећи се, и наново стаде рачунати... Диже главу: — Шта брбљаш? Све је у реду. За шеснаест новчића узела си литру вина за болесног сина. Зар се не сећаш?
—Па, здрави били, и то ми наплаћујете?
—Дакако! Али мени мукте доходи?
—Имате га у кући. А оно је за потребу.
Господар се наљути, па јој добаци још петицу.
—Ето, другом га мећем по шеснаест, а теби једанаест... Јеси ли задовољна?
Цвета узе и тих пет новчића и добаци скањивајући се:
—Ништа ми не дометнусте за оно што смо воду из конобе грабили и смочили се до коже. А сва је прилика да ми се син тада напатио.
Гле ти ње! — завиче господар и окрене се жупану. — Јеси ли видио? Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити? 'Ајде, 'ајде, и захвали прво богу па мени што си се прехранила.
—Збогом! — поздрави Цвета и збуњена изиђе.
Путем размишљаше. Досети се да нема ни толико колко је требало да се преко пребаци. Додуше, за бродарину било би доста и нешто би претекло, али јој рекоше да брод по овако ружном времену неће отићи. А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд. Таман онолико колико је платила до амо. Лепо све срачуна у глави, помажући се прстима. Залуду, фали нешто, ако ће и мало. Свеједно се смири: мислила је да ће се и с тим лако превести. Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући.
Спремише се брзо и изиђу. Никоме се од друштва не јавише, јер их је све послао господар некуда на радњу.
Пароброд је имао да крене око једне, а већ звони подне. Цвета помисли да је боље да га причека, ако ће и дуже, да је не остави. Није ни сумњала да се неће превести и за нешто мање. Штавише, надала се да ће је примити онај што даје билете и за половицу, кад сазна за незгоде што су је непрекидимице салетале, а да није ни за што она крива. Помисли да је и она крштена душа. Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од њене куће. Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима. У разговору једно с другим жена се изјада, тужећи се на рђаво време и никакву зараду.
—Ето, не прикупих ни за превоз!
—Па како ћеш? упита је преко воље неки из друштва.
—Та пустиће ме, неће гледати на мало!
—А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући!
—Што велиш, болан? Шалиш ли се?
—Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их.
—Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета.
—Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње.
— Куку мени! — ухвати се жена за главу.
Напослетку с мора звижну. Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде. Агент друштва наплаћивао је превоз и раздавао билете путницима. Био је намргођен због ружног времена и мноштва Загораца, с којима се ваља циганити и препирати. Ветар је силно дувао, те се склонио иза зида што је луку бранио.
У оној вреви и мешанији Цвета се, потежући сина за собом, једва довуче њему.
—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина.
—Куда ћеш?
—У О...
—Дај новац! — и пружи руку.
—Колико?
—Двије круне и двадесет! Дај, брзо!
Жена се скањива. Најпослије смисли се, развеже мараму и пружи му круну.
— Ча? 'Ајде к врагу! Двије круне и двадесет! — понавља агент љутећи се.
— Ето све! прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку.
Агент брзо преброја.
—Још двадесет хелера. Дај! Ала!
—Немам више!
—Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку.
Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је. Звижну по други пут. Загорци се намирише. Укрцају се. Цвета приступа опет агенту.
—Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао!
—Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете.
Приспије један виши чиновник и за њим неки трговачки путник. Оба црвена и разиграна, сигурно су долазили управо с ручка.
—Дајте ми биљет; знате, уз попуст! — запита чиновник.
—Такође и мени уз попуст, приђе и трговачки путник.
—Одмах господо! — одобровољивши се удвараше се услужно агент.
И трећи пут звижну. Сви нагрнуше унутра. На палуби, при улазу, дочекује путнике морнар, за то постављен да од сумњивих тражи билет. Још неколико чељади узастопце укрцају се. И Цвета с Марком одлучи унићи, па догодило се што му драго. Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет.
Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред.
—Биљет амо! — завика морнар и устави је. Жена се учини невешта.
—Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко. Свет се смијао том неретком случају.
Даска је истегнута. Пароброд помало натрашке измиче.
—Пустите ме, ако бога знате! — зајауче Цвета. Дајем вам све што имам! — И стаде молити и заклињати свакога ко би је погледао...
Унеке замукне. Пароброд се полако обртао, рекао би опет ће да пристане. Тај закретај теши је, — још се нада. Упрла је у њ очима, као да ће га опчинити. Напослетку машина жешће заклопота и с њим на пучину заокрену. Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде. Хтела би да пароброд заустави. Унутарња нека сила подиже јој руку. И та рука, за неко време, остаде испружена у ваздуху.
Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало. Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора. Укрцаше се и лепо приспеше на други крај. Како су ступили ногом на земљу, одахнуше као да им је камен с прсију пао.
Цвета се, у познатој јој вароши, лакше снашла него онамо преко мора. Сувим је лако, мада је до њене куће, преко брда, још читав дан хода. .
Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку? Одлучи да за који дан потражи рада у вароши.
Осетивши глад, с Марком седе на ивицу пута да се за час заложе хлебом. Ломе и једу свој крух мирно, полако, не осврћући се на свет који пролази поред њих.
—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко.
—Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан...
Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима. Он сада, када се дохватио краја, једнако мисли на свој мирни комшилук и бесвесно иде за мајком. Жена редом обилази све познате газде који требају радника; прошла је мимо цркву и дошла на крај вароши. Али нигде је не зауставише, чак се неки на њу окосише, веле јој: — Што ће нам радници пред Божић!
А зимњи је дан кратак, треба да пожури. У брзини што ће да уради, шврљајући, поврати се мору. На обали, пред подне, сунчајући се, шета бољи варошки свет, топло одевен. Пролазећи мимо толику чељад што ужива у богатству и обиљу, помисли Цвета на своју невољу; јада се у себи: „Толико богаташа, па ниоткуда помоћи”, и јаче осети у својој души самоћу, бригу и тугу.
—Да пођемо, а?
Идимо! — једва дочека Марко. „Али да бар нешто понесем деци”, помисли Цвета и одједном сину јој мисао: — Удијели дарак, господару! — усрне пред тројицу младе, насмејане господе. Они је погледаше као у чуду и пођоше даље. — Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку. Господин стаде пред њу и озбиљно је посматра.
—Ето, и теби се хоће да просиш, а? каза, откопчавајући брижно свој зимски капут.
—За невољу је, господару!... .
Човек погледа на Марка, који гледа у земљу...
—Итај момчић... Могао би и он да ради... — извадивши новчаник из џепа, утисну Цвети новчић у руку.
—Бог ти платио! — благодари Цвета и раствори руку да види дар.
Уто, изненада, нађе се код њих опћинџки полицај..
—Не дајте ништа, господине! задихан каза нагло.
—Пусти.. . Учини добро, па се не кај!...
—Али је просјачење строго забрањено. Господа се туже да им сиротиња досађује, — наставља озбиљно полицај. Затим показа Цвети пут изван вароши и каза оштро: — Одмах да ми се макнеш испред очију!...Иначе ћеш у затвор!
Њих двоје пожурише, и чисто им беше лакше кад су изишли из вароши. Зимња их је ноћ затекла у путу; роса влажила и следила образе, а кад зађоше у брда, заокупи их пустош и тмица.
Касно у ноћ изнемогли падоше на конак код пријатеља Илије. Полегоше. Марко је уз ватру слатко заспао, а Цвета није могла ока да стисне: далеко је још до куће... Мори је брига... и целу ноћ слуша и лепо разбире како живина у појати весело трве и жваће суву траву.
Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули. Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили. Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа.
Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири. Ноћас ће бити студено, јер се небо ведри и у природи, челичећи се, све се у се скупило. Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом. Угледа да су кућна врата запрта и да око куће нема ни живе душе. Она ни у сну не наслућиваше зла, нити му се надаше. Али ипак, у први мах, у њој је нешто чисто задрхтало и потерало јој живље крв у главу. Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући. Није знала шта да ради: би ли причекала или да се јави комшији? И онако, у двоумици, уморна седе под мурву. Надаше се сваки час да ће подноћ однекуд банути човек с нејачади. А мали, тихи комшилук домало оживи. Стока се с паше враћа и тежаци с радње. Чобанчад се дозива, свраћа овце и козе. Из даљега, с брда, чуо би се каткад оштри звиждук и дозивање људи. Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући.
Те две закумљене куће добро се пазијаху, мада је њена сиромашнија. Цвета улегне у ограђени комшијски обор. Разгледа се: нигде никога. Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце. У кући се неко огласи и причини им се да се по њој дружина премешта.
—Уђимо! — нестрпљиво ће Марко. Што ћемо напољу? Ступе у кућу. Око распламсале ватре окупила се домаћа чељад; између њих и њено двоје нејачади. Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка:
—Цвијето, сестро! Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој.
Цвета се тек с неколико речи здрави с дружином и одмах приступи својој деци, те једно за другим изгрли.
—А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад. Сви замукоше, нико не мрдну. Она претрну, наслути нешто тешко. Застрављена, дршћући прихвати старијег синчића за главу и упита га нагло:
—Што би с оцем? — и упре у њ плашљиво очима.
—Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру. Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце. Часом се уздржи и упиљи поглед у чељад. Нико не трену оком. Тај подмукли мир увери је о несрећи. Горко зарида:
—Перо, хранитељу, куда оде? — и простре се по тлеху, бијући се шакама по глави и прсима.
И мали се Марко расплаче. Суседа Јурка није могла да изговори ни цигле утешљиве речи. Блене у њу и нешто кроз зубе мрси. Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина. Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука. Стаде па је диже и теши.
—Погибе! Јадна ти сам до бога! — очајно нарицаше Цвета.
—Хвала богу! А да коме ћемо? — мирила је кума, па настави: — Сахранили смо га по кришћанском и сеоском обичају. Бог никога не запушта, неће ни тебе!
—Од чега умује? — Цвета каза као за се.
—Познајеш га: радиша као нико у селу. И, онако неорну, не даде му се стати прекрштених руку. Оде у гору да насјече дрва. Кад се вратио, тужио се да га боли. Сутрадан легне у постељу, да више не устане, — исприповеди Јурка нагло и уздахну.
—Казуј.... — муцаше Цвета.
Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости!
—А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. .
—Посласмо по њ, али га није било у месту. Некуда бијаше отишао....
—Цвета, у плачу, у неке каза:
—Хајд'мо, децо, у кућу!
—Куд ћеш по ноћи? Бог ти се смиловао! Маши се, среће ти, да штогод поједеш — бићеш гладна?
—Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек.
—Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене. — Обрне се дјеци: — Идимо !
Нађоше се у пуној ведрој ноћи. Месец се надигао над кућу и поврх дрвета. Његова светлост расипље се пољем и шумом. Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном мишљу, ни на шта се не обзире. Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу. Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета. Осветли га, спуштајући се на њ. Цвета полети за том светлошћу. Обухвативши рукама кревет, простре се по њему као да види на њему свог човека и жели да га огрли. Деца се приљубише уз њене скуте. Крију се у њих и плачу.

Напомене

• Приповетка је први пут објављена у листу Novi Viek, књ. IV, бр. 1-3, Zagreb, 1899; у збирци "Primorske duše", Zagreb, 1899; прештампана ћирилицом екавским наречјем у збирци "Прељуб", Београд, 1914 год., са ситнијим језичким изменама.

Извори

• Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 101-132 , Народна просвета, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.