Na vodici
| Na vodici (1863) Pisac: Milan Andrić |
I ovo je jedan svedok, dušo,
Što se kune biserom na cveću,
Da mi duša samo tebe ljubi,
Da to nikad zaboravit’ neću.
Ovaj kamen i ikone tamne
Slušali su zaveru nam svetu.
Slušali su, kad smo se zakleli,
Verni biti i na onom svetu!
Oj, trenutci, da slatki bejaste!
Najsretniji u životu mome,
Kad mi nada izdahnuti rekla
Na srdašcu najvernije mome.
Al’ sudbina, ćudljiva dušmanka
Vernom srcu i šarenoj nadi,
Otrova nam i srce i nadu,
Ne dade joj, da nam život sladi.
Pa sad ovde kao grešnik
Suze lijem na kamenje nemo,
Ne za grehe, već na onom svetu
Što skorije da se sastanemo!..
U Baji 1863.
Izvor
[uredi]1865. Vila. Godina prva,broj 30, str. 374.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Andrić, umro 1922, pre 102 godine.
|