На водици

На водици  (1863)  Писац: Милан Андрић

И ово је један сведок, душо,
Што се куне бисером на цвећу,
Да ми душа само тебе љуби,
Да то никад заборавит’ нећу.

Овај камен и иконе тамне
Слушали су заверу нам свету.
Слушали су, кад смо се заклели,
Верни бити и на оном свету!

Ој, тренутци, да слатки бејасте!
Најсретнији у животу моме,
Кад ми нада издахнути рекла
На срдашцу најверније моме.

Ал’ судбина, ћудљива душманка
Верном срцу и шареној нади,
Отрова нам и срце и наду,
Не даде јој, да нам живот слади.

Па сад овде као грешник
Сузе лијем на камење немо,
Не за грехе, већ на оном свету
Што скорије да се састанемо!..

У Баји 1863.

Извор

1865. Вила. Година прва,број 30, стр. 374.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Андрић, умро 1922, пре 102 године.