Na bunaru (Danica Marković)
| Na bunaru Pisac: Danica Marković |
U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicima obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihna stada.
Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.
I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
Sa osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.
Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.
Ugasivši žeđ ljutu, presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I s zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.
Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,
Ah, ne mogosmo više ogledati lica...
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana...
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 207-208.
|