NA BREGU
Kako li je tiho! U sjaju sunčanu
Dremaju dubrave. Gora nevesela
Slukti: tiho gudi na vedrome danu
Zvono u daljini iz planinskog sela,
Tu, gde stojim nema grma ni suvarka:
Golet jedva daje život bednoj travci —
Tiho je... Na visu vetar samo ćarka,
Letaju leptiri i graju skakavci,
Daleko na Jugu vidokrug se praši
I dimi se ravan; sela rasejana
Kao bele ptice na zelenoj paši
Blistaju kroz maglu sunčanoga dana
Gluvi glas petlova, vetrić iz daljine
Popne se do mene kada na put pođe:
Trepti u vazduhu, po goleti mine
Na uho mi šapne, po kosi mi prođe,
Provlači se kroz trn il’ travku obleće,
Stane, kao da i on nešto osluškuje,
Čas mi opet uho na srdašce meće
Kao da bi hteo želje da mi čuje,
I veselo ode. Kud se sada deva?..
Gora ćuti — ćuti ravnica golema,
Na njoj mirna sela, tisuću puteva
Što spokojstvu vode — tek mog puta nema.
