NA BADNjE VEČE
Na groblju snezi prostrti širom,
A grob tvoj zastrt svečanim mirom,
Zahodna svetlost prestala sjati —
Ti tiho spavaš, o mila mati!
Brige i boli pokriti grobom,
Radost i žalost sve leži s tobom;
Ovde se sviše svi tvoji puti
Svečanim mirom pep’o ti ćuti.
Spavaj mi, majko, spavaj mi ti’o!
I tvoj je život trnovit bio,
Mnoga je suza i tebi tekla —
A zašto? Majko, nisi mi rekla.
I meni kradom suza je pala,
Moja je duša bole ti znala,
Ona je, majko, disala tobom
I onda i sad — nad tvojim grobom.
’Vamo u svetu još sunce greje,
Al’ mojoj duši prestalo sve je,
Tamni joj časi noću i danju —
Ni jedan zračak ne pada na nju.
Srce još samo tinja i gori —
Suho je drvo u zelen-gori;
Lakše mi, lakše, kad mogu stati
Kod tvoga grbpka i reći: mati!
Teška je, teška borba u svetu —
Slomije stručak mnogome cvetu,
Izrije ponor na ravnoj stazi,
Kad sreću ljubiš, onda te zgazi.
I mene, mene šinula davno,
I sad tu stojim, dete kukavno,
Bežeć’ od ljudskih strela ubojni’
I zovem senke milih pokojni’.
