НА БАДЊЕ ВЕЧЕ
На гробљу снези прострти широм,
А гроб твој застрт свечаним миром,
Заходна светлост престала сјати —
Ти тихо спаваш, о мила мати!
Бриге и боли покрити гробом,
Радост и жалост све лежи с тобом;
Овде се свише сви твоји пути
Свечаним миром пеп’о ти ћути.
Спавај ми, мајко, спавај ми ти’о!
И твој је живот трновит био,
Многа је суза и теби текла —
А зашто? Мајко, ниси ми рекла.
И мени крадом суза је пала,
Моја је душа боле ти знала,
Она је, мајко, дисала тобом
И онда и сад — над твојим гробом.
’Вамо у свету још сунце греје,
Ал’ мојој души престало све је,
Тамни јој часи ноћу и дању —
Ни један зрачак не пада на њу.
Срце још само тиња и гори —
Сухо је дрво у зелен-гори;
Лакше ми, лакше, кад могу стати
Код твога грбпка и рећи: мати!
Тешка је, тешка борба у свету —
Сломије стручак многоме цвету,
Изрије понор на равној стази,
Кад срећу љубиш, онда те згази.
И мене, мене шинула давно,
И сад ту стојим, дете кукавно,
Бежећ’ од људских стрела убојни’
И зовем сенке милих покојни’.
