Na Kordunu
Na Kordunu
Već se u beskraj pružahu sene,
i mrak padaše nemo, ko tuga,
kada stigoše iz Sunca, s juga,
obučeni u toge crvene.
Zvezda se jedna pomoli, trene,
i zasja tiho. Iz gustog luga
zapeva slavuh, i pesma duga,
liči na Jesen, koja već vene.
Mir, ko u groblju. I preko njiva
ptica jatima ka jugu žure.
Slavuj sa čežnjom doziva Lunu.
Oni, ko silna, strašna tri diva,
u maglovitu daljinu zure...
I crna pada noć na kordunu...
|