Nahod (tragedija u pet činova)/8
VIII
MONAH TEODOSIJE, MOMIR
MONAH TEODOSIJE (Malo zatim, pošto je otišao Nikifor, pojavljuje se sa iste strane i zatiče trenutak kad pada cvet sa bedema. On prilazi Momiru koji je cvet podigao i, spuštajući mu ruku na rame, osujećuje mu da ga celiva): Ne skrnavi taj cvet!
MOMIR (Prestravljeno.): Oče!..
MONAH: Taj cvet nije nikao ovde na kamenu! Odakle dolazi, čija ga je ruka uzabrala i šta znači on?
MOMIR: Ja ne znam! Našao sam ga tu!
MONAH: I ti neznani cvet dižeš iz prašine i prinosiš ga usnama?
MOMIR (Ćuti oborene glave.)
MONAX: Malo čas srete me grčki poslanik i reče: „Pođi, oče, za glasom gitare, ona ne svira u slavu Gospodarevu!“
MOMIR: Grčki poslanik?
MONAH: I glas gitare doveo me je da vidim odvratnu istinu koju sam ja još samo slutio i slutnju tu uvek gonio od sebe, verujući tvojoj mudrosti. L>uto sam se u toj veri prevario. Ni nauk koji sam ti malenom u dušu ulio, ni visoka mudrost kojom te je Vizantija zapojila, ni milost kojom te carska ruka obasipa, nisu bile kadre u tebi odnegovati bar osećaj blagodarnosti — blago-darnosti prema dobrotvoru tvom...
MOMIR (Pokušava da se buni.)
MONAH: Ne pokušavaj istinu poricati. Neblagodarnik si ti, neblagodarnik prema Caru i Gospodaru svom!
MOMIR: Ja?
MONAX: Ti, da, jer se usuđuješ prljavom tvojom rukom da presto carski oskrnaviš. Znaš li ti ko si ti?
MOMIR: Znam, sve znam!
MONAX: Ili ne znaš, ili namerno zaboravljaš, i ja ti kao glas savesti, moram to uvek ponavljati.
MOMIR (Gleda ga preklinjući)
MONAX: Čuj, dakle: niko si i ništa. Bačeno dete majke razvratne i oca nikogovića, možda čak sebra i žene otročke, ili, ko zna, još gore što. Promisao htede da Car, hodeći u lov, nađe te kraj puta, gde si se vio kao crv. Bolje da se tada Car nije sagao da podigne neblagodarnost iz prašine.
MOMIR (Teško ga muči i boli svaka reč.)
MONAX: Nisam još kazao sve što čini veličinu tvoje neblagodarnosti. Car te je predao meni i ja sam te u samostanu svome negovao kao da si iz mojih nedara otkinut. Negovao sam te, upućivao Božjoj molitvi, i knjizi te učio. Car, koji je često dolazio k meni u manastir, jer mu tu u mladosti beše najmiliji lov, zamilovao te je i, kad si nešto odrastao, uzeo te sebi i poslao na nauke u Vizantiju. A kad si se sa nauka vratio' okićen znanjem i mudrošću, carska se milost tada tek na tebe raskošno prosula: uzeo te kraj sebe i posadio kraj carska kolena, tebe nahodče, tebe otročko kopile. Ti mu povelje sastavljaš, ti čitaš carska pisma i pišeš odgovore vladarima, velmožama i kefalijama; ti sa njime krojiš zakone i još — što nikad do sad mladosti nije bilo dopušteno — na Saboru Patrijarha i jereja, velike i male vlastele i ine gospode Carstva Srpskoga, i ti imaš reč, Umeš li bar da pojmiš svu veličinu milosti koja se na tebe izlila?
MOMIR: Pojmim je.
MONAH: Ko pojima, taj je kadar i ceniti!
MOMIR: Cenim je.
MONAH: Pojimaš i ceniš, a čim vraćaš Caru taj veliki dug?
MOMIR: Vernošću!
MONAH: Ti vernošću zar zoveš drskost kojom si posegao da rušiš mir doma carskoga; da presto ubrljaš prljavim otročkim prstima i krunu oskrnaviš bezočnim i poročnim pogdedom?
MOMIR: Ne optužuj me, oče, tim teškim zločinom!
MONAH: Sam si izabrao ime delu svom. Zločin je to, zločin bezočan!
MOMIR: Ne optužuj me, nauči me!
MONAH: Čemu da te naučim?
MOMIR: Onom, čemu sam ne umem!
MONAH: Nauk je prost: iščupaj iz srca porok i naoružaj se mudrošću!
MOMIR:...Nemam snage... nemam hrabrosti!
MONAH: Nemaš je da se vratiš putu vrline, a imaš je da gaziš putem zločina! Ne, ti nisi moj posinak, ti nisi dete koje je na mom krilu i mojom brigom odnegovano; to nije duša kojom sam te ja zadahnuo. Neblagodarniče, goniš me da te se odrečem!
MOMIR: Oče!
MONAH: Odreći ću te se i poći ću dalje u pravedioj srdžbi. Da zločinoj zmiji iskidam žaoke, pre no što otrovom poprska carski presto, optužiću te Caru, dobrotvoru tvom...
MOMIR (Očajno): Ne, oče!.. (Bori se teško).... Reci šta treba da učinim da te umilostivim?
MONAH: Odreci se!.. Odreci se nedostojni!
MOMIR (Trgne se Težak mu bol lomi grudi i obraća se pogledom Bogu, proseći snage da savlada bol)
MONAH: Odreci se i, u znak odricanja, daj mi taj cvet neoskrnavljen još tvojim poljupcem.
MOMIR(Trgne se kao mačem proboden, bono jekne i grčevito steže cvet na grudi.)
MONAH: Položiću ga tamo, pred ikonu majke Božje, pred kojom si ti prvu molitvu Bogu uputio. Tamo će venuti kao žrtva pokajnikova, kao zaloga odricanja.
MOMIR (Prestravljeno gleda u monaha, a cvet grčevito stegao na grudi)
MONAH (Pruža ruku): Ču li me, daj mi cvet!
MOMIR (Sa bolom, lomeći se, pruža ga pa ga opet trgne.): ...Da ga celivam?
MONAH (Uzme mu cvet.): Ne skrnavi ga poročnim celivom; namenjen je, ikoni. (Odlazi naglo).
|