Nahod (tragedija u pet činova)/2
II
MOMIR I PREĐAŠNjI
MOMIR: Prevashodstvo precenjuje moju vrednost i moj položaj. Ja služim samo cara; i vernost je to, a ne mudrost zbog koje me gospodar odlikuje među svojim slugama.
NIKIFOR: Skromnost tvoja, mladiću, takođe je ćerka mudrosti.
D’ARTEVELD (Momiru): Viteže, pričaj nam dakle ti o carskom gradu. Mladost je tvoja jamačno zapazila i one lepote za koje učenost velečasnoga nije imala očiju.
MOMIR: Bio sam dugo u Konstantinopolisu; ali sve sam vreme drugovao sa knjigama. Ne želite valjda da vam kazujem o Todoru Vestesu, Pselu, Veku, Zonari, i Vlastariju, sa kojima sam ja jedino drugovao
KASTAREL: Zar tako mlad pa drugovao sa knjigama?
MOMIR: Drukčiji život nisam poznavao.
D’ ARTEVELD: Zar ni čarobne noći bosforske?
DE KARABELA: Ni tople ljubavi vizantijskih lepotica?
DE BRONjAR:Ni borbe viteške u hipodromu?
NIKIFOR: Ne zamerite mladom vitezu. Usud određuje pute životne: vama je dao u ruke mač i srce viteško, a njemu mudrost. Mudrošću on služi cara, kao što bi ga drugi mačem služio.
PONDEBOA: Zar knjiga može služiti kao mač?
NIKIFOR: Car srpski hoće da uredi zakonik kao što ga kod nas već vekovima ima. Da nije znanja našeg jezika i naše pravne mudrosti, što je sobom ovaj mladić doneo iz Vizantije, ko bi sad Caru bio od pomoći kao on.
MOMIR: Hvala, Prevashodni, na pohvali koje nisam dostojan.
D’ ARTEVELD: Ja ipak ne bih traćio mladost u to. A šta ćeš pod starost raditi, viteže?
MOMIR: Isto to!
NIKIFOR: Pa ipak grešite, gospodo! Ja mislim da mudrost nije tako ledena kora, pod kojom bi se srce moralo zamrznuti. I u mudraca gdekad srce zaigra, samo što on taj osećaj ne iskazuje jezikom i čuva ga duboko, vrlo duboko skriva ga. (Pritvorno gledajući Momira pravo u oči). Zar ne, mladi viteže? Zar nisi gdekad i sam osetio kako je mudrost nemoćna pred srcem?
MOMIR (Izbegavajući mu pogled i taj razgovor): Prevashodni kirije, hteo sam te pitati o jednom varvarskom običaju, koji nisu primili ni Rimljani ni Romeji, niti ga hteli svojim zakonom osveštati?
NIKIFOR: Objasniću ti rado, mladi viteže, sve što znam. Samo sad, vidiš, mladost oko nas ne voli te suve razgovore drevne filosofije i pravnih cepidlačenja. Govorićemo o tom docnije, kad se sami sretnemo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|