Nahod (tragedija u pet činova)/16
VII
CAR, PREĐAŠNjI
JEDAN PAŽ (Dolazi s leva): Gospodin Car! (Kad Car uđe, paž se povlači).
DUŠAN (U radnoj haljini): Pozdravljam vas, vojvode!
SVI (Klanjajući se.): I mi tebe, Gospodaru!
NOVAK: Dođosmo da te pozdravimo, Gospsdaru, i za zdravlje da te zapitamo. Je li ti lov doneo zadovoljstvo i brige olakšao?
DUŠAN: Od briga se, vojvodo, ne može pobeći; na ipak razonoda ih olakša. (Seda i nudi i njih.)
NOVAK (Seda a Vukašin, Branko i Altoman ostaju na nogam): Slegle se mnoge brige?..
DUŠAN: Mnoge!
VUKAŠIN: A najveća međ njima anatema, kojom nam preti Patrijaršija.
DUŠAN: Ta mi je briga najveći teret. Moramo biti pribrani; i narod i vlastela mora čvrsto stati uz presto, da taj teret podnesemo.
VUKAŠIN: Ali zato treba vlastelu vezati uz presto; ne oturati je, ne udaljavati, ni sejati nezadovoljstvo među nju.
DUŠAN: A zar ja to činim?
VUKAŠIN: Kad bih smeo?
DUŠAN: Govori!
VUKAŠIN: Ako ćeš, Gospodaru, to kao iskrenost i odanost smatrati, rekao bih...
DUŠAN: Govori, govori! Kad tvoja reč nije bila draga prestolu? Ima li čega?
VUKAŠIN: Ima nezadovoljstva kod vlastele.
DUŠAN (Obraća življu pažnju.): Ima ga? Što ste to krili od mene? Što mi to nisi kazao, Novače, što si do sada ćutao, Vukašine?
MLADENOVIĆ: Ja sam ti jednom govorio, Gospodaru, o tom.
DUŠAN: O tom?.. Jeste; sećam se; al’ ja sam to razumeo kao tvoje nezadovoljstvo, kesare! (Pogleda po svima.) Zbog čega je vlastela nezadovoljena? Novače, tvojoj starosti pristoji da govoriš u ime vlastele!
NOVAK: Oprosti, Gospodaru, ali vojvoda Vukašin bolje će kazati.
DUŠAN: Govori ti, Vukašine!
VUKAŠIN: Vlastela srpska, Gospodaru, oseća se unižena.
DUŠAN: Čime to?
VUKAŠIN: Odstranjena od državnih poslova, udaljena od prestola...
DUŠAN: Je li to sve? (Vojvode se pogledaju među sobom) Nije dakle sve, čuću još. Ali recite mi najpre: govori li Vukašin zaista u ime vlastele? Zar vlastela, pa i ti, starino, (Novaku) sme odista reći to? Kad je to i gde vlastela bila udaljena od prestola; koji su to državni poslovi gde i vlastela nije rekla reč? Još od doba kraljevstva mi, po običaju koji sam od predaka nasledio, ja sazivam sabore. Sa saborom ja propisujem zakone, sa njim savezništva sa susedima zaključujem i neprijateljima ratove oglašujem; ugovore vezujem i povlastice dajem strancima. Šta je to dosad, što sam ja bez dogovora sa saborom učinio? (Mukla tišina, svi ćute i oborili poglede.) Ma govoritee mi, kažite, je li odista srpska vlastela samo radi toga nezadovoljna? (Svi ćute.) Jesi li ti nezadovoljan, ti, starino Novače?
NOVAK (Snebivajući se.): Ja, Gospodaru...
DUŠAN: Znam, vidim. U duši ne misliš tako, ali ne želiš da se izdvajaš od vlastele. Kazuj, Vukašine, dalje, šta još vlastela negoduje?
VUKAŠIN: Ne želim te srditi, Gospodaru!
DUŠAN (Odlučno): Sad već moram znati sve.
VUKAŠIN: Onda sam dužan reći. Rekoh, vlastela je udaljena od prestola.
DUŠAN: Objasni to!
VUKAŠIN: Nahod ti sedi kraj kolena, Gospodaru!
DUŠAN: Pa?
VUKAŠIN: On piše zakone, on sastavlja povelje, on naredbe kefalijama i pisma vladarima, on...
DUŠAN (Srdit, ali se savlađuje): Dosta! Učinićemo drugače i zadovoljiti vlastelu. Od sad, ti ćeš, Novače, prevoditi vizantijske zakone...
NOVAK: Gde bih ja, Gospodaru, to? Niti znam jezik, niti je ova ruka sviknula na to.
DUŠAN: Onda, Altomane, ti.
ALTOMAN: I ja ne znam jezika.
DUŠAN: Pa ko onda zna? Znaš li ti, Vukašine, ili možda ti, Mladenoviću? (Oni se snebivaju.) Nek ostane na tebi, Mladenoviću, Vukašin će povelje sastavljati, Mladenović naredbe kefalijama, a Altoman pisma vladarima.
VUKAŠIN: Nije to, Gospodaru, posao za nas.
DUŠAN: Nije da; znam i ja to. I kad jednog mladića, obdarena znanjem koje vi nemate, uzmem u službu prestolu da radi posao koji vi ne znate, vi velite: nahod ti sedi kraj kolena!
VUKAŠIN: On nije u službi samo, on i na saboru ima reč.
DUŠAN: Uzećemo mu je, vi ćete od sada saboru tumačiti vizantijske zakone i mudrost starih škola pravničkih.
NOVAK: I to, Gospodaru, nije posao za nas.
DUŠAN: Pa šta je za vas, da li da carsku vlast sa mnom delite?
MLADENOVIĆ: Ne mislimo to, Gospodaru, mi — al’ to misli
on!
DUŠAN: Ko?
MLADENOVIĆ: Nahod!
DUŠAN (Iznenađen): Da carsku sa mnom deli vlast?... Ma otkuda to, šta je to? Ko je tu ludost među vlastelu prosuo; kakvim je to činima pomućen zrav razum vlasteli? Može li biti odista da tako svi mislite? (Svi ćute.) Objasni mi, Mladenoviću tvoju reč!
MLADENOVIĆ: Evo vojvode Vukašina!
DUŠAN: Ne, objasni mi ti. Ti si reč zaustio, pa je i dovrši!
MLADENOVIĆ: U tebe je, Gospodaru, ćer koja kao zvezda sja lepotom i mudrošću, te nije čudo što je na carska vrata mnogi prosilac zakucao. Kad beše da pođe na strani dvor, rekoše: ne biva da Caričica ide iz zemlje, udaće se za kojeg od srpske vlastele. Tada zakucah ja i zaprosih je za moga Grgura; zaprosi je, vele, i vojvoda Lazar Hrebeljanović. I jedan i drugi nađosmo vrata zztvorena...
DUŠAN (Očevidno već uzbuđen.): Pa?
MLADENOVIĆ: Gospodaru, molim te da se ne srdiš. U službi tebi iskrenost nam je najsvetija.
DUŠAN: Govori!
MLADENOVIĆ: Međ vlastelom se govori da caričica neće poći na strani dvor, niti ukrasiti dom srpskog vlastelina, već... (Usteže se i pogleda po svima.)... vele, da će carski zet biti nahod taj, pa će se tako s vlastelom izravnati i s carem podeliti carsku vlast.
DUŠAN (Prene i skoči s mesta, i ostali ustaju): Mladenoviću, zboriš li ti samo jezikom ili i razumom? Reci još jednom, nisam dobro čuo, ili čuo sam, a nisam razumeo, ili razumeo sam al’ ne mogu da verujem? (Ostalima.) Ima li još koga među vama do može to da veruje?
VUKAŠIN: Dok je misao reč, mnogi se ne može izmiriti s njom, kad postane delo, svi se izmire.
DUŠAN: Ma zar verujete odista?
ALTAMAN: Nismo mi sami, Gospodaru, u to veruju svi. Ti si poslednji, možda, koji će se uveriti.
DUŠAN (Uzbuđen.): Uveriti? U šta ću se uveriti? Iz vaših praznih reči, je li? Ili... (Sa strepnjom.) Ili postoji nešto što će me uveriti? Postoji li, govorite? (Muklo ćutanje.) Znate li što što ne znam ja? Ka-zujte, recite, objasnite! (Ćutanje) Kazuj, Mladenoviću, ti, tvoja je optužba?
MLADENOVIĆ (Snebiva se): Ja ne znam...
DUŠAN: A vi?.. (Svi obaraju glavu). Niko, dakle, ne zna, je li? Sve što zborite bilo je na pamet... Je li? Il’ znate odista što, a zazorno vam je reći mi? Ma recite, govorite ... ja hoću, ja moram čuti sve? (Dugo ih posmatra, pa kad oni ne dižu glave, niti zbore što dalje, on plane). Idite, i ako želite da ste bliže carskom prestolu, ne sručujte pred presto ludosti i ne zasipajte ga prahom sa druma-
VLASTELA (Klanja se duboko i odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|