Nahod Simeon/25
9.
Pređašnji, SIMEON.
OMAR: Hodi, strani mladiću! Kaži nam: ko proizvede onu vatru, ko li ubi Hasana?
SIMEON: Čestita starino, nije moglo inače biti.
CARICA: Šta — ti si Hasana ubio?! Nisi se ustručavao ruku na njega dići, i još se usuđuješ na oči mi izići? Beži, svirepi, u arapske pustinje, da te obraz nevine ne gleda!
SIMEON: Čuj me, milostiva carice! Nisam ja uzrok Hasanove smrti. Evo kako je bilo: Tek što sam od tebe izišao, vezir s tigrovom jarošću i mačem u ruci napadne na mene, da me pogubi, što sam mu ... Ah, ja dalje ne smem, milostiva carice!
CARICA: O, molim te, govori. Ništa ne taji, tako ti Stvoritelja! Ja sam sva ljubopitstvo.
SIMEON: Ah, prosti, carice, drznovenim rečma! No njegova je krivica: — napadne na mene, da sam ja njegov ljubvesopernik.
CARICA (grcajući): Ljubvesopernik, kako ljubvesopernik?
SIMEON: Njegova je vika bila da sam ja njemu došao caricu preoteti.
CARICA (izgubi prisustvije duha).
SIMEON (produži): S tim me na mejdan pozove. Tu mi sreća posluži, te ga, nesrećom mojom, probodem.
OMAR: To je sve, što si doznati mogao?
SIMEON: Sve, čestiti dervišu.
OMAR: Pakosni Hasan!
CARICA (kao iz sna): Dakle ja pričina još jednog poroka! Beži, nesrećni mladiću, moje su reči otrov!
SIMEON: Čuj me, visoka carice!
CARICA: Ni rečce više, ja sam užasna.
SIMEON (padne na kolena): Milostiva carice!
CARICA (u velikoj borbi, gleda ga).
SIMEON: Nisam ja uzrok Hasanove smrti.
CARICA: Oh! (Okrene se).
OMAR: Prestani, Zulmo! On je nevin, kao i sama što si.
SIMEON: Milostiva carice, ako sam zgrešio, sudi mi po zakonu. Iz tvojih će mi usti i sama smrt slatka biti.
CARICA: Ah, šta izusti? Brže ustaj! Znaš li se pravdati? Peri se, peri se!
SIMEON: Čestita carice, ja nisam u namereniju bio Hasana ubiti. Triput ga je Emar molio, da se toga mahne, i sam sam ga zaklinjao, počem sam video da je krvlju poprskan. No njemu se nagovoriti nije moglo.
CARICA: Ha, tvoj je izgovor dobar! Meni je poznato, celoj je Janji poznato Hasana zlobno i crno srce. No šta je Sinan radio?
SIMEON: On je hteo pokajati svoga strica, misleći da sam ga ja prevarom ubio. No tvojim rečma razblažen, pomiri se sa mnom i oprosti mi.
OMAR: Mladi čoveče, tvoj je život u opasnosti. Hasan ima mnogo prijatelja. Hodi, skloni se kod mene, dok ova vatra prođe, pa se posle opet možeš slobodno pokazati.
SIMEON: O, kad mi samo carica oprašta, ja sam slobodan. Nikoga se ne bojim.
CARICA: Ne želiš tvoj život sačuvati?
SIMEON: Teško je moje rastajanje.
CARICA: Gledaj moje lice, ono bledi zbog tvoje opasnosti.
SIMEON: O, sad sam srećan, presrećan na svetu! Ah, kako ću dobrotu tvoju nagraditi?
CARICA: Tvoje je srce u dviženiju.
SIMEON: Nespokojnošću gonimo.
OMAR: Prestanite od dviženija i nespokojnosti, deco! Vama se vrata radosti otvaraju. Ie znam upravo kazati ko je od vas srećniji. Strani mladiću, ti ljubiš našu caricu. Blago tebi: ti jedan možeš kazati, da te zvezda ščastija vodi. Jer od toliko muških glava tebe je jednoga njeno srce izabralo za svoga ljubimca.
SIMEON: O, Bože, šta čujem? Carica mene ljubi!
OMAR: Srcem čistim i prijatnim. Je li ti je povoljno s njom u brak stupiti?
SIMEON: O, kud mi sreću podižeš, božestveni starče; kakva svetinja iz tebe govori!
OMAR: Ljubiš li ti caricu istino?
SIMEON: Ljubim kao anđela, kao neko božestvo preda mnom. O, srećo, nisi me prevarila!
CARICA: Ti mene ljubiš?
SIMEON: Ah, smem li oči na tebe obraćati, žuravi crv u prahu?
CARICA (ukloni se malo, no opet se približi): Čuj, mladi čoveče! Ja sam ženska osoba, no starija od tebe, i zato se ne stidim ono ispovediti, što mi na srcu leži. Ti k meni ljubovlju težiš. Znaš li ko sam ja i kakvo je moje stanje?
SIMEON: Meni je dosta poznato.
CARICA: Ja sam udovica.
SIMEON: Mome srcu draga.
CARICA: Porokom okaljana.
SIMEON: Koji je pred mojim očima čist kao izvorna kaplja.
CARICA: Znaš li ti čija sam ja supruga bila? Očina, žalosna mi majka!
SIMEON: Moje srce zna porok razlikovati.
CARICA: I pri svem tom tvoja se ljubov k meni ne gasi?
SIMEON: Dokle god uzaživim, nikakva je oluja zamutiti neće.
CARICA (uhvati ga za ruku i gleda ga): O, što ti ne mogu iskrenost pokloniti! Strasti me gone k ljubovi, no moje srce tajno neko prepjatstvije oseća.
SIMEON (pritisne joj ruku k ustima): O, niko me ne može u sreći prevazići!
OMAR: Sve će dobro biti. Ja ću gledati da ti načalstvo grada sa suprugom predam. — No odakle si ti, neznani junače? Gde ti je tvoja rodbina, i kako ti je ime?
SIMEON: Moje je ime Simeon, no zovu me Nahodom. To je sve što znati možeš.
CARICA: Tvoji roditelji?
SIMEON: Ja ih ne poznajem.
CARICA: Dakle umrli?
SIMEON: Ja ih nemam, toliko ti kazati mogu.
CARICA (udubi se u misli): Ti nemaš roditelje, a ja nemam sina. Dosta tog razgovora, obratimo se na veseliji. Ljubezni Nahode, tvoje je srce s mojim skopčano. 0, kad bih te i carem proglasiti mogla.
SIMEON: S tvojim srcem ja sam gotov u pastirskoj kolebi prebivati.
CARICA: O, da mi se sve ispuni što mi srce obećava! 0, da me radost ne omete! Simeone, zadrži ovu misao, ona će mi tugu zalečiti.
NAHOD (padne pred njom na kolena).
(Zavesa spusti se).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|