Наход Симеон/25
9.
Пређашњи, СИМЕОН.
ОМАР: Ходи, страни младићу! Кажи нам: ко произведе ону ватру, ко ли уби Хасана?
СИМЕОН: Честита старино, није могло иначе бити.
ЦАРИЦА: Шта — ти си Хасана убио?! Ниси се устручавао руку на њега дићи, и још се усуђујеш на очи ми изићи? Бежи, свирепи, у арапске пустиње, да те образ невине не гледа!
СИМЕОН: Чуј ме, милостива царице! Нисам ја узрок Хасанове смрти. Ево како је било: Тек што сам од тебе изишао, везир с тигровом јарошћу и мачем у руци нападне на мене, да ме погуби, што сам му ... Ах, ја даље не смем, милостива царице!
ЦАРИЦА: O, молим те, говори. Ништа не таји, тако ти Створитеља! Ја сам сва љубопитство.
СИМЕОН: Ах, прости, царице, дрзновеним речма! Но његова је кривица: — нападне на мене, да сам ја његов љубвесоперник.
ЦАРИЦА (грцајући): Љубвесоперник, како љубвесоперник?
СИМЕОН: Његова је вика била да сам ја њему дошао царицу преотети.
ЦАРИЦА (изгуби присуствије духа).
СИМЕОН (продужи): С тим ме на мејдан позове. Ту ми срећа послужи, те га, несрећом мојом, прободем.
ОМАР: То је све, што си дознати могао?
СИМЕОН: Све, честити дервишу.
ОМАР: Пакосни Хасан!
ЦАРИЦА (као из сна): Дакле ја причина још једног порока! Бежи, несрећни младићу, моје су речи отров!
СИМЕОН: Чуј ме, висока царице!
ЦАРИЦА: Ни речце више, ја сам ужасна.
СИМЕОН (падне на колена): Милостива царице!
ЦАРИЦА (у великој борби, гледа га).
СИМЕОН: Нисам ја узрок Хасанове смрти.
ЦАРИЦА: Ох! (Окрене се).
ОМАР: Престани, Зулмо! Он је невин, као и сама што си.
СИМЕОН: Милостива царице, ако сам згрешио, суди ми по закону. Из твојих ће ми усти и сама смрт слатка бити.
ЦАРИЦА: Ах, шта изусти? Брже устај! Знаш ли се правдати? Пери се, пери се!
СИМЕОН: Честита царице, ја нисам у намеренију био Хасана убити. Трипут га је Емар молио, да се тога махне, и сам сам га заклињао, почем сам видео да је крвљу попрскан. Но њему се наговорити није могло.
ЦАРИЦА: Ха, твој је изговор добар! Мени је познато, целој је Јањи познато Хасана злобно и црно срце. Но шта је Синан радио?
СИМЕОН: Он је хтео покајати свога стрица, мислећи да сам га ја преваром убио. Но твојим речма разблажен, помири се са мном и опрости ми.
ОМАР: Млади човече, твој је живот у опасности. Хасан има много пријатеља. Ходи, склони се код мене, док ова ватра прође, па се после опет можеш слободно показати.
СИМЕОН: O, кад ми само царица опрашта, ја сам слободан. Никога се не бојим.
ЦАРИЦА: Не желиш твој живот сачувати?
СИМЕОН: Тешко је моје растајање.
ЦАРИЦА: Гледај моје лице, оно бледи због твоје опасности.
СИМЕОН: O, сад сам срећан, пресрећан на свету! Ах, како ћу доброту твоју наградити?
ЦАРИЦА: Твоје је срце у движенију.
СИМЕОН: Неспокојношћу гонимо.
ОМАР: Престаните од движенија и неспокојности, децо! Вама се врата радости отварају. Ие знам управо казати ко је од вас срећнији. Страни младићу, ти љубиш нашу царицу. Благо теби: ти један можеш казати, да те звезда шчастија води. Јер од толико мушких глава тебе је једнога њено срце изабрало за свога љубимца.
СИМЕОН: О, Боже, шта чујем? Царица мене љуби!
ОМАР: Срцем чистим и пријатним. Је ли ти је повољно с њом у брак ступити?
СИМЕОН: О, куд ми срећу подижеш, божествени старче; каква светиња из тебе говори!
ОМАР: Љубиш ли ти царицу истино?
СИМЕОН: Љубим као анђела, као неко божество преда мном. О, срећо, ниси ме преварила!
ЦАРИЦА: Ти мене љубиш?
СИМЕОН: Ах, смем ли очи на тебе обраћати, журави црв у праху?
ЦАРИЦА (уклони се мало, но опет се приближи): Чуј, млади човече! Ја сам женска особа, но старија од тебе, и зато се не стидим оно исповедити, што ми на срцу лежи. Ти к мени љубовљу тежиш. Знаш ли ко сам ја и какво је моје стање?
СИМЕОН: Мени је доста познато.
ЦАРИЦА: Ја сам удовица.
СИМЕОН: Моме срцу драга.
ЦАРИЦА: Пороком окаљана.
СИМЕОН: Који је пред мојим очима чист као изворна капља.
ЦАРИЦА: Знаш ли ти чија сам ја супруга била? Очина, жалосна ми мајка!
СИМЕОН: Моје срце зна порок разликовати.
ЦАРИЦА: И при свем том твоја се љубов к мени не гаси?
СИМЕОН: Докле год узаживим, никаква је олуја замутити неће.
ЦАРИЦА (ухвати га за руку и гледа га): О, што ти не могу искреност поклонити! Страсти ме гоне к љубови, но моје срце тајно неко препјатствије осећа.
СИМЕОН (притисне јој руку к устима): O, нико ме не може у срећи превазићи!
ОМАР: Све ће добро бити. Ја ћу гледати да ти началство града са супругом предам. — Но одакле си ти, незнани јуначе? Где ти је твоја родбина, и како ти је име?
СИМЕОН: Моје је име Симеон, но зову ме Находом. То је све што знати можеш.
ЦАРИЦА: Твоји родитељи?
СИМЕОН: Ја их не познајем.
ЦАРИЦА: Дакле умрли?
СИМЕОН: Ја их немам, толико ти казати могу.
ЦАРИЦА (удуби се у мисли): Ти немаш родитеље, а ја немам сина. Доста тог разговора, обратимо се на веселији. Љубезни Находе, твоје је срце с мојим скопчано. 0, кад бих те и царем прогласити могла.
СИМЕОН: С твојим срцем ја сам готов у пастирској колеби пребивати.
ЦАРИЦА: O, да ми се све испуни што ми срце обећава! 0, да ме радост не омете! Симеоне, задржи ову мисао, она ће ми тугу залечити.
НАХОД (падне пред њом на колена).
(Завеса спусти се).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|