Nahod Simeon/12
- 6.
PREĐAŠNjI, NIKOLA s NAHODOM stupi i stane u kraj
OMAR: Dolaziš, Emaru. Jest, ti našoj carici dolaziš. Mila vladatelnico, ima više na svetu nesrećnih i, može biti nesrećnijih, nego što si ti. Blago nama, ako bednima pomoći možemo. Ovde je jedan strani, poznanik našeg Emara, koji je od haramija postradao i koji od tebe pomoći prosi. Pogledaj ga milostivim okom, tako ti Bog zadovoljstvo u srce uselio! I ja se za njega kao neščasnog molim.
CARICA (metne pokrivalo): Svakom su bednom kod mene vrata otvorena. O, moj Omare, niko neće, može biti, na svetu znati šta je tuga, osim mene. Ja sam ovu žalosnu stvar najbolje ispekla i svakom ću pomoći, koji se u bedi topi. Gde je taj strani? Meni dužnost nalaže nikog ucveljenja od sebe ne puštati.
OMAR: Pristupi, mladi čoveče iz daljnog sveta, i iskusi kakvu caricu Janja doji. Tvoja je molba saslušana. Ti ćeš bogato obdaren iz ovog grada izići.
SIMEON (stupi malo bliže i klekne na koleno): Gde god ima nesrećnih, tu ima i blagodetelja, koji rado ruku lomoći pružaju.
OMAR: Blago njima, ako silu carsku u ruci imaju!
CARICA (dugo, ukočena, gleda Simeona): Je li to taj strani?
NIKOLA: Jeste, svetla carice.
CARICA: Ovaj?! Otkud ga pakao donese? Beži, nesrećni! U kakvu si zemlju došao, brže . . . Ne, stani. Vi koji ste oko mene udalite se! Omare, ako Boga znaš, ostavi me samu s ovim stranim, da mrak s očiju skinem.
OMAR: Šta je to?!
CARICA: Ne pitaj šta je, višnjim te Bogom zaklinjem, nego beži na stranu.
SVI (se, začuđeni, udalje).
CARICA (posle dugog unutrašnjeg borenja): Ko si ti, nesrećni? Iz koje si zemlje? Ustaj i kazuj šta ćeš sa mnom?
SIMEON: Velikomoćna carice hrabroga naroda! Ja sam iz daljnog vilajeta. Sudbine nemilostivim oružijem gonjen, ostavim otečestvo i naumim bolju sreću tražiti; no u ovoj zemlji od haramija postradam, i, ne znajući kud ću i na koju stranu, morao sam se tebi obratiti, čujući od moga poznanika za tvoju dobrotu, i prositi milost, da bih dalje putovanje produžiti mogao.
CARICA: To nije istina. Tvoja je druga namera, i drugo ti na srcu leži. Otkud si ti meni poznat? Gde sam te videla?
SIMEON: Nigde, svetla carice. Ovo je prvi dan, da nogom u Janju stajem.
CARICA: O, ja sam tebe videla. Ovo lice, ovo čelo, ove oči vatreno meni u srcu odgovaraju. Kaži mi, Mladiću, gde sam te videla?
SIMEON: Meni je nepoznato, svetla carice.
CARICA: Ha, užasna sudbo ! Tebi je nepoznato. (Digne pokrivalo). Gledaj dobro. Poznaj ti mene, kad ja tebe poznati ne mogu.
SIMEON (zablene se gledajući).
CARICA: Kazuj, tako ti Stvoritelja!
SIMEON (na strani): Bože, to je anđeo!
CARICA: Ha, izdajniče! Ti si sovestan. Šta to na strani probrblja? (Uhvati ga za ruku). Kaži mi šta nas dvoje steže, pa išti šta hoćeš.
SIMEON: Milostiva carice, ja se ne opominjem da sam te gde video.
CARICA: Ne opominješ se, i opet crveniš, i opet se izdaješ! Kaži mi: otkud ove bure u tvojim prsima, otkud ove vatre u tvojim očima?
SIMEON (grcajući): One se tvojoj lepoti dive.
CARICA (brzo navuče pokrivalo; u nespokojnom dviženiju): I ti me ne poznaješ?
SIMEON (rasejan): Ne poznajem, svetla kruno.
CARICA: Idi, beži od mene! Čuješ, mladiću! Ja sam carica, vlast imam šta hoću od tebe raditi. Taki da si otišao iz ovog grada, da se nisi ovde našao! (Pođe s velikim dviženijem, no opet se vrati). Stani, mladiću! Ne slušaj pređašnje moje reči. One su furija zapovedi bile. Ostani u Janji, no u mojoj palati. Svako će te udovoljstvo očekivati. Sad idi Emaru. (Pođe). O, čekaj, da te još jedanput vidim.
SIMEON (padne na kolena): Milostiva carice!
CARICA: Bože! (naglo se od njega okrene).
SIMEON (u polasku): Nebo! (Otide).
|