Narodni domovi
| NARODNI DOMOVI Pisac: Dimitrije Tucović |
| Povodom posete Berlinu i narodnim domovima po Evropi 1910. godine. |
Pisao bih rado i imao bih šta, ali mi smeta neko nemirno duševno stanje koje mora da preboluje u velikoj svetskoj varoši svaki došljak iz naših malih, mirnih, upravo mrtvih varošica. A šta je drugo i Beograd prema ovoj kolosalnoj varoši, najvećoj, pored Pariza, na evropskom kopnu, i koja po broju stanovnika prevazilazi celu Srbiju? Kroz zatvorene prozore probija se unutra ona karakteristična velikovaroška lupa i larma, jedan čudan bezbojan i složen odjek saobraćaja koji u početku tako teško podnosimo. Mi brđani gotovi smo da prkosimo najstrašnijoj olujini prirode, a u olujini modernog saobraćaja hoćemo skoro da izgubimo svest.
Zaista je to olujina u kojoj se, kao najvernijoj slici, izražava bura najmodernijega života, srljanje i jurišanje u jednoj neobuzdanoj društvenoj borbi u kojoj nema ni pardona ni očekivanja, ni obzira na moral ni obzira na estetiku. Značajni zakon koncentracije kojim se kapitalističa epoha odlikuje slavi svoje najveće i najčudotvornije rezultate u velikim svetskim varošima. Nagomilanje ljudi i bogatstva na jednom relativno malom prostoru dostiže danas u velikim varošima stepen na kome postaje nepodnošljivo i nesavladljivo. Izgleda nam da je moderna tehnika iscrpela sva sredstva i sve planove kojima bi u ovim modernim zborovima omogućila potrebno neprekidno kretanje ljudi i stvari. Iskorišćene su ulice, jedini slobodni prostori izmeću kuća, iskorišćen je trotoar ispod kuća, iskorišćen je prostor i iznad kućnih krovova. Sve je to postalo jednom sverom, jednom mrežom od saobraćaja kroz čije nabrekle sudove struji ovo nagomilavanje života: od stanica fabrikama, iz fabrika na pijace, sa pijaca kućama, i obratno. I to teče neprekidno u večitoj užurbanosti, pod zamahom biča koji ne vidite, pod prinudom koje, na žalost, ogromne mase još nisu svesne, pod uslovima koji ne odgovaraju ni propisima higijene ni estetike. Šta su ti propisi pred zakonima kapitalizma kojima je ugodno da vrše sve veću i sve puniju koncentraciju bogatstva? A tamo gde se bogatstvo koncentriše, stvara ili troši, ili i stvara i troši u isto vreme, osuđene su da probave svoj vek široke mase ekonomski zavisnih, od najmanjih radnika pa do sitnih sopstvenika, posrednika i svih vrsta činovnika, računajući tu i lumproletarijat. Kapital se može pohvaliti svitom koju nisu imali ni najveći osvajači sveta; ali se ta svita ne može pohvaliti pažnjom kapitala ni u onoj meri u kojoj su je pokazivali prema svojoj sviti veliki istorijski vlasnici pre hiljadu i više hiljada godina!
Ogromne mase modernoga proletarijata koje prate nagomilani kapital u modernim varošima ne računaju na pažnju svojih gospodara. One su postale nosioci novoga života i objavile borbu današnjem redu stvari. Tako su moderne varoši postale nosioci i predstavnici ne samo kapitalizma već i socijalizma. Na vrhuncu razvitka koji kapitalizam u njima dostiže rađa se i snaži po istorijskoj nužnosti nov život koji će ovladati svetom, rasprsnuti današnju ljusku društvenog života, pokidati lance koji vezuju ljude za stvari koje su oni sami proizveli, osloboditi svet koji se danas guši po velikim varošima, da slobodno bira gde će saviti sebi gnezdo. Varoši su odigrale ulogu kolevke modernoga buržoaskoga društva; u njima će ono naći i svoj mrtvački sanduk. „Varoški vazduh čini slobodnim!" tužili su se feudalni gospodari srednjega veka; tako se danas tuže kapitalistički gospodari.
Koliko ljudi i čitave klase i narodi stoje pod uticajem toga čega se mogu nadati u budućnosti: Tuže se na velike varoši oni koji drže u svojim rukama sav sjaj njihovoga bogatstva a nisu osuđeni da podnose njihov vazduh. Međutim, proletarijat koji za njih, u zagušljivoj velikovaroškoj atmosferi, stvara sva bogatstva, koji je u njima radi tuđe ugodnosti i tuđega računa, ne tuži se, već sa ponosom i pouzdanjem vrši svoje osvajačko oslobodilačko delo. Mi tamo dole izloženi smo opasnosti da budemo osvojeni od ovih kapitalističkih kolosa koji nas sa svih strana opsedaju, ali njih postojano osvaja nova društveia sila, proletarijat. U njihovim nedrima, u srcima, ukorenio se nepobedno nosilac socijalizma. Berlin nije samo najveća već i najcrvenija varoš na evropskom koppu. A što je Berlin za Nemačku, to je Beč za Austriju, Prag za Češku, Pešta za Mađarsku. Socijalizam js, čini nam se, jedina sila koja je savladala nesalomivi velikovaroški život. Organizacije socijaldemokratske partije, sprovedene kroz sve kvartove i sa raširenim sistemom poverenika po ulicama, drže u jednoj političkoj celini taj kolosalni svet ljudi koji večito žure jedan pored drugoga i izgleda da žive samo za sebe. Sindikalne organizacije su obuhvatile svojim vezama u jednu veličanstvenu, do sada najveću ljudsku organizaciju sve one hiljade i milione što su zgurane u ove lavirinte. A taj kolosalni organizam političkoga i sindikalnoga pokreta radničke klase hrani, pokreće i razvija socijalistička štampa, taj apsolutni gospodar velikih varoši.
Socijalizam je, dakle, ovladao ovim orkanom života. Pa ipak, ulazeći u velike varoši sa gorućim željama da se približe što više vrelima novoga života, putnicima ovlada bojazan da se u ovom hučnom životu ne izgube i da im želja ne ostane neispunjena. Ali kao što kula svetilja pomaže mornaru da se na širokoj morskoj pučini ne izgubi, tako isto Narodni dom u velikim svetskim gradovima služi stanovnicima, kao i putnicima crvena boja da se brzo i lako nađu i upoznaju sa onim što njih interesuje. Kad toliko zahvalnosti prema njima osećamo mi koji želimo da za dan ili dva, često puta sat ili dva, bavljenja u jednoj velikoj varoši poznamo socijalistički život u njoj, koliko tek zahvalnosti oseća onaj koga talasi kapitalističkih sila bacaju iz mesta u mesto i koji sem njih nema druge kuće svoje? A takav je ceo proletarijat.
Velika je ljubav proletarijata prema Narodnim domovima i velike su žrtve koje je on za njih podneo. Ako, izlazeći iz, stanice u jednu nepoznatu i veliku varoš, upitate prvoga proletera: gde ćete naći drugove, on će vam ozbiljno i malo začuđeno odgovoriti: u Narodnom domu! Kao da bi hteo reći: gde na drugom mestu nego u našoj kući? Jer su Narodni domovi uistinu centri toga kolosalnoga organizma što ga predstavlja radnički pokret i socijalistički svet jedne velike varoši. Nije njihov značaj u tome samo što se ustanove radničkoga pokreta oslobađaju zelenaške rente sopstvenika zgrada; nisu Narodni domovi samo manifestacija samostalnosti radničkoga pokreta, izraz njegovoga napredovanja. Narodni domovi su ustanove proletarijata koje mu služe u agitaciji, u propagandi, za socijalističko prosvećivanje, za jedinstvo pokreta, za punu organizaciju i puniju harmoniju organizacija; njih proletarijat ne podiže radi reprezentacije već iz potrebe svoje borbe. Bečki drugovi, npr., imali su dva doma, od kojih je onaj u X kvartu sagradilo samo radništvo toga kvarta. Sad imaju i treći koji je podigla Partija i u kome su smeštene redakcije mnogobrojnih sindikalnih i političkih listova, sekretarijati, partijska štamparija sa nekolike rotacione mašine koje izgledaju kao slonovi, knjigoveznica, sala za socijalističku školu, sala za zborove, magacini itd. I ti mnogostruki poslovi koje iziskuje socijalistički pokret smešteni su, raspoređeni i organizovani tako da se vrše sa najmanjim utroškom vremena. Drugovi u Pragu se ponose svojim partijskim zdanjem koje obuhvata desetak hiljada kvadratnih metara i u koje su već smeštene sve sindikalne organizacije. Karakteristična je istorija toga zdanja. Ono pokazuje samom spoljašnjošću svoje „visoko" poreklo. Nekada palata grofa Kinskoga, postalo je 1878. svojinom nekoga industrijskoga kapitalističkoga društva, a pre tri godine prešlo je u ruke bratske češke partije. Kapitalizam je potiskao feudalizam, socijalizam kapitalizam!
Ali, ne! Ta slučajnost ne pokazuje put socijalističke pobede. Rešenje društvenoga pitanja neće se postići kupovinom imanja i postepenom eksproprijacijom. Tim se iluzijama ne zanosi ni srpski proletarijat. Zajedno sa međunarodnim proletarijatom on priprema rešenje toga pitanja podižući svoju klasnu svest, snažeći svoju organizaciju, osvajajući mase i preko njih i političku moć, jer je socijalizam, na kraju krajeva, pitanje osvajanja političke moći. Ali će i srpski proletarijat, kao i njegova braća na strani, osnivanjem Narodnoga doma u Beogradu zadovoljiti jednu potrebu socijalističkoga rada, naročito varoši u kojima je centar pokreta. On se toga poduhvatio, a to je za nas verne dovoljno. A mi delegati što putujemo na daleki sever želeli bismo samo da po povratku sa kongresa možemo reći kočijašu što drema na beogradskoj stanici: pred Narodni dom! Ne zbog toga što bismo se plašili da se u našem prostranom Beogradu ne izgubimo, već što bismo tamo našli sabrane sve one koji nas na ovaj put poslaše i kojima ćemo imati da kažemo sa njega mnogo, vrlo mnogo.
Izvor: „Radničke novine", br. 96, 12. avgust 1910.
|