Народни домови

НАРОДНИ ДОМОВИ Писац: Димитрије Туцовић

Поводом посете Берлину и народним домовима по Европи 1910. године.

Писао бих радо и имао бих шта, али ми смета неко немирно душевно стање које мора да преболује у великој светској вароши сваки дошљак из наших малих, мирних, управо мртвих варошица. А шта је друго и Београд према овој колосалној вароши, највећој, поред Париза, на европском копну, и која по броју становника превазилази целу Србију? Кроз затворене прозоре пробија се унутра она карактеристична великоварошка лупа и ларма, један чудан безбојан и сложен одјек саобраћаја који у почетку тако тешко подносимо. Ми брђани готови смо да пркосимо најстрашнијој олујини природе, а у олујини модерног саобраћаја хоћемо скоро да изгубимо свест.

Заиста је то олујина у којој се, као највернијој слици, изражава бура најмодернијега живота, срљање и јуришање у једној необузданој друштвеној борби у којој нема ни пардона ни очекивања, ни обзира на морал ни обзира на естетику. Значајни закон концентрације којим се капиталистича епоха одликује слави своје највеће и најчудотворније резултате у великим светским варошима. Нагомилање људи и богатства на једном релативно малом простору достиже данас у великим варошима степен на коме постаје неподношљиво и несавладљиво. Изгледа нам да је модерна техника исцрпела сва средства и све планове којима би у овим модерним зборовима омогућила потребно непрекидно кретање људи и ствари. Искоришћене су улице, једини слободни простори измећу кућа, искоришћен је тротоар испод кућа, искоришћен је простор и изнад кућних кровова. Све је то постало једном свером, једном мрежом од саобраћаја кроз чије набрекле судове струји ово нагомилавање живота: од станица фабрикама, из фабрика на пијаце, са пијаца кућама, и обратно. И то тече непрекидно у вечитој ужурбаности, под замахом бича који не видите, под принудом које, на жалост, огромне масе још нису свесне, под условима који не одговарају ни прописима хигијене ни естетике. Шта су ти прописи пред законима капитализма којима је угодно да врше све већу и све пунију концентрацију богатства? А тамо где се богатство концентрише, ствара или троши, или и ствара и троши у исто време, осуђене су да пробаве свој век широке масе економски зависних, од најмањих радника па до ситних сопственика, посредника и свих врста чиновника, рачунајући ту и лумпролетаријат. Капитал се може похвалити свитом коју нису имали ни највећи освајачи света; али се та свита не може похвалити пажњом капитала ни у оној мери у којој су је показивали према својој свити велики историјски власници пре хиљаду и више хиљада година!

Огромне масе модернога пролетаријата које прате нагомилани капитал у модерним варошима не рачунају на пажњу својих господара. Оне су постале носиоци новога живота и објавиле борбу данашњем реду ствари. Тако су модерне вароши постале носиоци и представници не само капитализма већ и социјализма. На врхунцу развитка који капитализам у њима достиже рађа се и снажи по историјској нужности нов живот који ће овладати светом, распрснути данашњу љуску друштвеног живота, покидати ланце који везују људе за ствари које су они сами произвели, ослободити свет који се данас гуши по великим варошима, да слободно бира где ће савити себи гнездо. Вароши су одиграле улогу колевке модернога буржоаскога друштва; у њима ће оно наћи и свој мртвачки сандук. „Варошки ваздух чини слободним!" тужили су се феудални господари средњега века; тако се данас туже капиталистички господари.

Колико људи и читаве класе и народи стоје под утицајем тога чега се могу надати у будућности: Туже се на велике вароши они који држе у својим рукама сав сјај њиховога богатства а нису осуђени да подносе њихов ваздух. Међутим, пролетаријат који за њих, у загушљивој великоварошкој атмосфери, ствара сва богатства, који је у њима ради туђе угодности и туђега рачуна, не тужи се, већ са поносом и поуздањем врши своје освајачко ослободилачко дело. Ми тамо доле изложени смо опасности да будемо освојени од ових капиталистичких колоса који нас са свих страна опседају, али њих постојано осваја нова друштвеиа сила, пролетаријат. У њиховим недрима, у срцима, укоренио се непобедно носилац социјализма. Берлин није само највећа већ и најцрвенија варош на европском коппу. А што је Берлин за Немачку, то је Беч за Аустрију, Праг за Чешку, Пешта за Мађарску. Социјализам јс, чини нам се, једина сила која је савладала несаломиви великоварошки живот. Организације социјалдемократске партије, спроведене кроз све квартове и са раширеним системом повереника по улицама, држе у једној политичкој целини тај колосални свет људи који вечито журе један поред другога и изгледа да живе само за себе. Синдикалне организације су обухватиле својим везама у једну величанствену, до сада највећу људску организацију све оне хиљаде и милионе што су згуране у ове лавиринте. А тај колосални организам политичкога и синдикалнога покрета радничке класе храни, покреће и развија социјалистичка штампа, тај апсолутни господар великих вароши.

Социјализам је, дакле, овладао овим орканом живота. Па ипак, улазећи у велике вароши са горућим жељама да се приближе што више врелима новога живота, путницима овлада бојазан да се у овом хучном животу не изгубе и да им жеља не остане неиспуњена. Али као што кула светиља помаже морнару да се на широкој морској пучини не изгуби, тако исто Народни дом у великим светским градовима служи становницима, као и путницима црвена боја да се брзо и лако нађу и упознају са оним што њих интересује. Кад толико захвалности према њима осећамо ми који желимо да за дан или два, често пута сат или два, бављења у једној великој вароши познамо социјалистички живот у њој, колико тек захвалности осећа онај кога таласи капиталистичких сила бацају из места у место и који сем њих нема друге куће своје? А такав је цео пролетаријат.

Велика је љубав пролетаријата према Народним домовима и велике су жртве које је он за њих поднео. Ако, излазећи из, станице у једну непознату и велику варош, упитате првога пролетера: где ћете наћи другове, он ће вам озбиљно и мало зачуђено одговорити: у Народном дому! Као да би хтео рећи: где на другом месту него у нашој кући? Јер су Народни домови уистину центри тога колосалнога организма што га представља раднички покрет и социјалистички свет једне велике вароши. Није њихов значај у томе само што се установе радничкога покрета ослобађају зеленашке ренте сопственика зграда; нису Народни домови само манифестација самосталности радничкога покрета, израз његовога напредовања. Народни домови су установе пролетаријата које му служе у агитацији, у пропаганди, за социјалистичко просвећивање, за јединство покрета, за пуну организацију и пунију хармонију организација; њих пролетаријат не подиже ради репрезентације већ из потребе своје борбе. Бечки другови, нпр., имали су два дома, од којих је онај у X кварту саградило само радништво тога кварта. Сад имају и трећи који је подигла Партија и у коме су смештене редакције многобројних синдикалних и политичких листова, секретаријати, партијска штампарија са неколике ротационе машине које изгледају као слонови, књиговезница, сала за социјалистичку школу, сала за зборове, магацини итд. И ти многоструки послови које изискује социјалистички покрет смештени су, распоређени и организовани тако да се врше са најмањим утрошком времена. Другови у Прагу се поносе својим партијским здањем које обухвата десетак хиљада квадратних метара и у које су већ смештене све синдикалне организације. Карактеристична је историја тога здања. Оно показује самом спољашњошћу своје „високо" порекло. Некада палата грофа Кинскога, постало је 1878. својином некога индустријскога капиталистичкога друштва, а пре три године прешло је у руке братске чешке партије. Капитализам је потискао феудализам, социјализам капитализам!

Али, не! Та случајност не показује пут социјалистичке победе. Решење друштвенога питања неће се постићи куповином имања и постепеном експропријацијом. Тим се илузијама не заноси ни српски пролетаријат. Заједно са међународним пролетаријатом он припрема решење тога питања подижући своју класну свест, снажећи своју организацију, освајајући масе и преко њих и политичку моћ, јер је социјализам, на крају крајева, питање освајања политичке моћи. Али ће и српски пролетаријат, као и његова браћа на страни, оснивањем Народнога дома у Београду задовољити једну потребу социјалистичкога рада, нарочито вароши у којима је центар покрета. Он се тога подухватио, а то је за нас верне довољно. А ми делегати што путујемо на далеки север желели бисмо само да по повратку са конгреса можемо рећи кочијашу што дрема на београдској станици: пред Народни дом! Не због тога што бисмо се плашили да се у нашем пространом Београду не изгубимо, већ што бисмо тамо нашли сабране све оне који нас на овај пут послаше и којима ћемо имати да кажемо са њега много, врло много.

Извор: „Радничке новине", бр. 96, 12. август 1910.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.