Mušice

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mušice
Pisac: Mileta Jakšić




MUŠICE

     Na proplanku, u jednoj planini, pasao je stari pastir stado ovaca.
     Sunce je zalazilo i kroz šumska stabla proturilo rukovet kosih zraka u kom je, kao u kakvom vijoru, opijen sjajem zahodnoga sunca, igrao roj mušica.
     Stari je pastir sedeo na travi i zagledao se u mušice, pa je mislio: zašto je Bog i njih stvorio, kad nisu nikom od koristi.
     Sunce, međutim, zađe pa ponese i onaj zlatni snop zraka, a mušice raspustiše svoje kolo i raziđoše se.
     Jedna mušica dolete i stade obletati oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga pecne u obraz, u vrat, čas pokuša da mu uđe u nos.
     Starac se branio obema rukama, pljeskao se po obrazu, po vratu, ljutio se i psovao.
— Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete. Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam.
     Tako je govorio starac.
     — Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo.
     Te je reči zucnula mušica.
     Starac, iznenađen, naperio uvo, napregao sluh i, u večernjoj tišini, kad su već i ptice ućutale, on mogaše da razabere šta mu je mušica govorila.
     — Ne greši, starče! — govorila je mušica. — Ne ljuti se što i nas ima na svetu!... 3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio. To može kazati samo ohol i gord čovek i jedna neznalica kao ti što si. Mi vam, doduše, ponekad pravimo štete. Često vam, 7 iz nestašluka, činimo male dosade i pakosti, ali vam možemo i koristiti. Mi smo, istina, male i sićušne, ali baš zato smo kadre izvršiti dela za koja veliki nisu sposobni. Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro...
     Šta? Ne veruješ? Evo čuj! — kod nas mušica ima predanje, koje prelazi s kolena na koleno i čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima:
     „Davno, vrlo davno, još odmah posle stvorenja sveta, živeo je na zemlji jedan car. On beše moćan i silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, ravan Njemu, Bogu Svemogućem.
     Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara. On je ubijao koga je hteo i ostavljao u životu koga je hteo. Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu.
     Onda Bog, da bi pokazao carevo ništavilo i narod oslobodio od takvog čudovišta, pošlje jednu mušicu, tog našeg dalekog pretka, caru, kad je on jedno veče sedeo u svojoj bašti.
     Mušica dođe i stade mu obletati oko glave: On se branio, a branili su ga i dvorjani i robovi, što su oko njega bili, ali sve uzalud... Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos.
     Car skoči pa stade da kija, ali mušica ne iziđe iz nosa.
     Ceo se dvor uplaši, jer je car počeo tako strašno kijati da se lišće na drvetu treslo a ptice se rasplašile.
     Otrčaše, dozvaše vračare i gatare, lekare i bajalice; ali mušicu ne mogade niko da istera iz nosa careva niti da mu zaustavi kijanje.
     A mušica se u nosu migoljila, migoljila, dok ne dospe caru u mozak te car poludi.
     Car ostavi dvor i, kao manit tumarao je i bežao po planinama, i srce mu posta kao u zveri: stanovao je, kao onaj car vavilonski, po šumama, s divljim magarcima, pasao je travu, kao goveda, i dlake mu narastoše, kao pera u orla, i nokti, kao u ptica.
     Posle, naređenjem Božjim, mušica je, na isti način, upropastila i onog nepravednog sudiju koji je osudio na smrt Sina Božjega.
     A tako je prošao i onaj rimski car što je razorio Jerusalim, grad Božji.
     Pa onda, Bog je ponekad slao čitave oblake od mušica na velike vojske koje su dolazile na male narode da ih podjarme i ugnjetavaju.
     Silne mušice, kao kakva gusta magla kad pritisne polja, napale su jedanput na takvu vojsku, nagonile je u bekstvo, naterale je u more, te se cela vojska s ljudima, slonovima i konjima utopila u pučini morskoj...“
     Starac je nedahnimice i sa zebnjom u srcu slušao šta mu pripoveda mušica.
     Na kraju, priznao je, drage volje, da i mušice mogu biti od koristi na ovom svetu i da je Bog sve što je stvorio — stvorio dobro.
     Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos.
     Mušica mu obeća to i ode od njega.

Izvor[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.