Мушице

Мушице Писац: Милета Јакшић

МУШИЦЕ

     На пропланку, у једној планини, пасао је стари пастир стадо оваца.
     Сунце је залазило и кроз шумска стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом вијору, опијен сјајем заходнога сунца, играо рој мушица.
     Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.
     Сунце, међутим, зађе па понесе и онај златни сноп зрака, а мушице распустише своје коло и разиђоше се.
     Једна мушица долете и стаде облетати око старчеве главе па му час улети у уво, час у око, или га пецне у образ, у врат, час покуша да му уђе у нос.
     Старац се бранио обема рукама, пљескао се по образу, по врату, љутио се и псовао.
— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам.
     Тако је говорио старац.
     — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо.
     Те је речи зуцнула мушица.
     Старац, изненађен, наперио уво, напрегао слух и, у вечерњој тишини, кад су већ и птице ућутале, он могаше да разабере шта му је мушица говорила.
     — Не греши, старче! — говорила је мушица. — Не љути се што и нас има на свету!... 3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си. Ми вам, додуше, понекад правимо штете. Често вам, 7 из несташлука, чинимо мале досаде и пакости, али вам можемо и користити. Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро...
     Шта? Не верујеш? Ево чуј! — код нас мушица има предање, које прелази с колена на колено и чува се као свето у данашњим нашим нараштајима:
     „Давно, врло давно, још одмах после створења света, живео је на земљи један цар. Он беше моћан и силан, па се најпосле толико осилио и понео да је почео и самом Богу да пркоси како је он, по сили својој, раван Њему, Богу Свемогућем.
     Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара. Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу.
     Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.
     Мушица дође и стаде му облетати око главе: Он се бранио, а бранили су га и дворјани и робови, што су око њега били, али све узалуд... Мушица, онако како је мала, улучи тренутак па му улети у нос.
     Цар скочи па стаде да кија, али мушица не изиђе из носа.
     Цео се двор уплаши, јер је цар почео тако страшно кијати да се лишће на дрвету тресло а птице се расплашиле.
     Отрчаше, дозваше врачаре и гатаре, лекаре и бајалице; али мушицу не могаде нико да истера из носа царева нити да му заустави кијање.
     А мушица се у носу мигољила, мигољила, док не доспе цару у мозак те цар полуди.
     Цар остави двор и, као манит тумарао је и бежао по планинама, и срце му поста као у звери: становао је, као онај цар вавилонски, по шумама, с дивљим магарцима, пасао је траву, као говеда, и длаке му нарастоше, као пера у орла, и нокти, као у птица.
     После, наређењем Божјим, мушица је, на исти начин, упропастила и оног неправедног судију који је осудио на смрт Сина Божјега.
     А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји.
     Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица на велике војске које су долазиле на мале народе да их подјарме и угњетавају.
     Силне мушице, као каква густа магла кад притисне поља, напале су једанпут на такву војску, нагониле је у бекство, натерале је у море, те се цела војска с људима, слоновима и коњима утопила у пучини морској...“
     Старац је недахнимице и са зебњом у срцу слушао шта му приповеда мушица.
     На крају, признао је, драге воље, да и мушице могу бити од користи на овом свету и да је Бог све што је створио — створио добро.
     Једно је само старац молио мушицу: да њему не улази у Нос.
     Мушица му обећа то и оде од њега.

Извор

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.