Muž pa muž
Oj sinoć se Duka Leka oženi,
A jutros mu sitna knjiga sustiže:
„Ajde Duka, ajde Leka, na vojsku.“
Duka Leka sprema konja, da ide,
Verna ljuba drži konja i plače:
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Ti opremaš dobra konja na vojsku,
Na kom' mene ludu mladu ostavljaš?“ —
„Ostavljam te tvojoj majci i mojoj.“ —
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Teško mene kod dve majke bez tebe!“
Duka Leka sprema konja da ide,
Verna ljuba drži konja i plače:
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Ti opremaš dobra konja na vojsku,
Kod kog' mene ludu mladu ostavljaš?“ —
„Ostavljam te kod tvog oca i moga.“ —
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Teško mene kod dva oca bez tebe!“
Duka Leka sprema konja da ide,
Verna ljuba drži konja i plače:
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Ti opremaš dobra konja na vojsku,
Kod kog' mene ludu mladu ostavljaš?“ —
„Ostavljam te kod tvog brata i moga.“ —
„Jao Duka, jao Leka vojvoda!
Teško mene kod dva brata bez tebe!“
Vidi još[uredi]
Izvor[uredi]
- Karadžić, V. S. 1824. Narodne srpske pjesme. Knjiga prva. Lipisca. str. 62–63.