Moj prijatelj i ja
| ←Za drugovima | Moj prijatelj i ja Pisac: Mileta Jakšić |
Život→ |
ON
Oh! kako ti je uska soba ova!
Prozori mali, svetlost tužna, sura, —
Slušam: jednako kaplje s niska krova,
Napolju veče, kiša, jeca bura.
U lapavici, blatu, i močari
Teče tvoj život: jad i mrzost svuda —
Ajdmo odavde, prijatelju stari,
Daleko... u svet, u život — ma kuda!
JA
U svet? u život?... Mene jeza hvata
Od ljudske vreve, od tišme i grada —
Zavičaj moj je ovde usred blata,
U oskudici sjaja, usred jada.
Za mene druge lepote su strane
I neprirodne — znam ja ljude one:
Kada zazimi, sneg vejati stane,
Umetnički ga izmeđ sebe gone, —
Od zimnje čame lek u društvu traže
Od gluhog doba noći podne čine:
Dosadu svoju kako znadu blaže
Gradeći huku od noćne tišine.
ON
Pa ko i mari za te ovde noći,
Žalosne, crne, bez glasa, bez sjaja:
Ti ćeš umreti u svojoj samoći
Ne mičući se iz svog zavičaja.
JA
Ja ću živeti i umreti potom,
Životom svojim svi smo Bogu krivi, —
Al’ ću živeti istinskim životom
Biljke, drveta što u polju živi.
U promenama radosti i tuge
Život mi beše i opet će biti:
Jer posle kiše eno sjajne duge
A posle zime cveće zemlju kiti.
No bilo leto ili tužna zima
Il’ jad il’ radost, živeti il’ mreti,
Uprkos svemu, nezgodama svima,
Ja umem sve to jednako podneti.
Kȏ hrast, izložen navalama bure,
Juriš vetrova što odbija snažno
Tako ja tugu, dan jeseni sure,
Dosadu zime podnosim odvažno.
I ne to samo — već tražim miline
U tom, čega se drugi ljudi boje:
Ponoć i strava grobovske tišine,
Samoća, čama — sve je, sve to moje.
Kad vetar plače, i ja tužim s njime,
Kad dani čame, čamim s njima i ja,
Umirem skupa s ružama sred zime,
Budim se, klikćem kad sunce zasija:
U tihom žaru proletnjega sjaja
Krv mi se zgreva, srce življe lupa,
Duh mi se svuda sa prirodom spaja,
Sa zimom, smrću kad ona nastupa...
Tvoj razlog, dakle, neće me se taći —
(Zečevi ginu tu gde se i kote)
I ja odavde neću se ni maći —
Nemaš ti srca za ove lepote.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 180
|