Mojoj muzi

Vojislav Ilić

Mojoj muzi Pisac: Vojislav Ilić

S nebesne visine svoje, kô svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljivi duh
Prènu se od glasa tvoga, i gordo potrese lira
   Moj očarani sluh.

I preporođen tako, pod zastavom slobode
Moj duh se gluposti smejô na njenom šarenom tronu
I gruboj sokačkoj ludi, i robu salonske mode,
   Narcisu fanfaronu.

Vekovi minuše tako. Drevni se idoli skriše,
A razvrat jednako živi i gruba sila s njim,
Ja se kolebam snòva, i ja se ne smejem više
   Nad smradnim grobom tim.

Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke,
Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge:
No gluvi za reči tvoje, ne čuše nebesne zvuke
   Ni vlasnici, ni sluge.

I sad ne tužim više. Zastor je podignut sveti,
I kip Saisa drevnog obnažen sad je tek:
Život je orgija gnusna nad kojom bez traga leti
   Za vekom mračni vek.


1. avgust 1890.

Izvori

• Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 192, Vuk Karadžić, Beograd.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.