Мојој музи
| Мојој музи Писац: Војислав Илић |
С небесне висине своје, кô светли ђеније мира,
Ти си ми пружила лиру. И колебљиви дух
Прèну се од гласа твога, и гордо потресе лира
Мој очарани слух.
И препорођен тако, под заставом слободе
Мој дух се глупости смејô на њеном шареном трону
И грубој сокачкој луди, и робу салонске моде,
Нарцису фанфарону.
Векови минуше тако. Древни се идоли скрише,
А разврат једнако живи и груба сила с њим,
Ја се колебам снòва, и ја се не смејем више
Над смрадним гробом тим.
Спустивши клонулу главу на своје уморне руке,
На развалинама духа ја нађох изворе туге:
Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке
Ни власници, ни слуге.
И сад не тужим више. Застор је подигнут свети,
И кип Саиса древног обнажен сад је тек:
Живот је оргија гнусна над којом без трага лети
За веком мрачни век.
1. август 1890.
Извори
[уреди]- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 192, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|