More
Gospođi Ivanki A. Despić
Ovde, ispod greda, što vekovno čelo
Podižu i motre more i brodare,
S maslinovim drvljem pribilo se selo.
Ćuti. Vetar ljulja po žalu ševare.
Izronio mesec iza krša gore.
Užba. S dva-tri žuta jedra zaton spava.
U pozlatu meku obuklo se more,
Pa se do dna vidi sva širina plava.
More, ja ću sada preneti na platno
Jednu sliku s tvoga dna, s kolevke tvoje -
Pričali su meni da u tebi zlatno
Neko mesto ima a gde nimfe stoje.
Starče, vozi! Neka niz to more sjajno
Tvoja vesla grabe kô dva tvoja krila.
Tako! Ja ću dole gledati da tajno
Mesto nađem gde bi koja nimfa bila.
Stani! Evo jedne! Na grivama trave,
Gde s kreljušti riba rudo zlato seva,
Sama, zabačenih ruku više glave,
S lotosom u kosi, gledaj kako sneva!
Ne mičite se. Veo do bedara smakla.
Kao potonula statua, sva bela.
U njene đerdane, kroz vodena stakla,
Probila se lako mesečeva strela.
Ne vidiš li, starče, burme i opale
Po odru gde ona nauznačke spava,
I kako je svrh nje pala u korale
Pa dršće i gori jedna zvezda plava?
O, bleska! O, duga! Rekao bih: same
Ono trepte krune, žezla, adiđari,
Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni'
U visine seva plave.
Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana.