Море
Госпођи Иванки А. Деспић
Овде, испод греда, што вековно чело
Подижу и мотре море и бродаре,
С маслиновим дрвљем прибило се село.
Ћути. Ветар љуља по жалу шеваре.
Изронио месец иза крша горе.
Ужба. С два-три жута једра затон спава.
У позлату меку обукло се море,
Па се до дна види сва ширина плава.
Море, ја ћу сада пренети на платно
Једну слику с твога дна, с колевке твоје -
Причали су мени да у теби златно
Неко место има а где нимфе стоје.
Старче, вози! Нека низ то море сјајно
Твоја весла грабе кô два твоја крила.
Тако! Ја ћу доле гледати да тајно
Место нађем где би која нимфа била.
Стани! Ево једне! На гривама траве,
Где с крељушти риба рудо злато сева,
Сама, забачених руку више главе,
С лотосом у коси, гледај како снева!
Не мичите се. Вео до бедара смакла.
Као потонула статуа, сва бела.
У њене ђердане, кроз водена стакла,
Пробила се лако месечева стрела.
Не видиш ли, старче, бурме и опале
По одру где она наузначке спава,
И како је сврх ње пала у корале
Па дршће и гори једна звезда плава?
О, блеска! О, дуга! Рекао бих: саме
Оно трепте круне, жезла, адиђари,
На тимору њезиноме празници се светли јаве,
Змај огњени
Шпиља њени'
У висине сева плаве.
Она тада стабла тресне и просипље хрпе цвета,
Са свих страна
Својих грана.