Momirović, Petar: Bajanje u Jagodini i okolini

     Svakome našem čoveku iz naroda poznati su manjeviše pojmovi vračanje i bajanje. Mnogi mešaju ili identifikuju ta dva pojma. To je otuda što i jedno i drugo imaju puno zajedničkih i sličnih crta. Međutim narod ih vrlo dobro razlikuje. Zbog toga ćemo ovde izneti uglavnom tu razliku ne ulazeći dublje u analizu ni u etimološko objašnjenje reči. Učinićemo to drugi put, kad budemo potpuno sredili materijal, kojim raspolažemo.
     Ako ko želi da postigne kakav uspeh ili da ostvari svoje želje, služi se, po narodnom verovanju, moćnim sretstvom vračanja ili vražanja. Na pr.: da čovek uspešno završi započeti posao; da mu rodi njiva; da mu radnja ide dobro; da održi kuću i porodicu; da sačuva i umnoži mal i stoku; devojka da pridobije momka; mladić da osvoji voljenu devojku; da se čovek odbrani i sačuva od neprijatelja ili da se osveti svojim protivnicima.
     Bajanje bi bilo suprotno vračanju. Baje se da se čovek odbrani od zla, koje mu šalje Bog, daje priroda ili „naprate" ljudi. Radi jasnoće da upotrebimo narodni izraz: bajenje je kao „utuk“ raznim bolestima i nedaćama, naročito onim, koje ljudi „činima naprate“.
     Sva zla koja čoveka snađu u narodnoj psihologiji imaju obeležje antropomorfnih bića. To se jasno vidi iz teksta samih „basmi". Razorna snaga tih bića uništava se činom i sretstvima bajanja.
     Bajati se može ljudima i stoci. Za bajenje, kao i za vračanje potrebni su: lice, materija i naročite reči ili formule.
     Najčešće baju žene, bajalice, i to starije, vične bajanju, kojima to „ide od ruke“. Baju i muški ali ređe. Ima ljudi i žena što samo baju ili samo vračaju, ali najčešće su vračare u isto vreme i bajalice.
     Za bajanje se upotrebljavaju razne stvari sa nekim naročitim obeležjem, kao: nož sa crnim koricama, crna ili crvena ptičja pera, obična voda, voda sa devet izvora, ugljevlje, crveni konci, razne trave, parčad od venčane haljine, ili komadi od vladičine „košulje“ kad se crkva osvećuje. Upotrebljava se još zelena panica (zemljani sud), tamnjan, beli luk, suha kokošinja noga s kandžama i drugo.
     Što se tiče reči koje bajalica govori prilikom bajanja, to su kratke izreke ili stihovane kratke „basme“ u kojima se preti, moli ili izgoni bolest iz čoveka ili životinje. Ovome možemo dodati još i pokrete tela i radnje, koje čini bajalica ili onaj, kome se baje, kao: mešanje bosiljkom i dr. travama po vodi, merenje crvenim koncem, mahanje perom, doticanje tela nožem, travom ili krpama, umivanje vodom „uz brdo“ (uz lice), zatim se šakom krsti žar, pije se obajana voda, koja se prosipa po raskrsnicama ili na životinje.
     Ukratko rečeno ceo čin bajanja naziva se bajanje („basma“) a „basmom" se zovu i samo reči, koje se izgovaraju prilikom bajanja. Za svako bajanje postoji naročita „basma". Može biti i više varijanata „basmi“ za jedno isto bajanje.
     Bolesti ili nedaće od kojih se baje imaju svoja naročita narodna imena. Mi ćemo navesti nekoliko poznatih i neka koja nisu svakidašnja, kao: „izdat“, „dalak", „podljuta“, „živa strava“, „zavisnice", „rusa“„ „emaika“ i „usov“.
Bajanje od „izdata" — „Izdat“ je bolest koja čoveka snalazi iznenada. Od nje se naduje trbuh, a lice pocrveni.
     Za bajanje od „izdata" upotrebljava se trava „izdatkinja" (Nuregicum perforatum), nož sa crnim koricama, malo tamnjana se stavlja na žar a crvenim koncem se izmeri dužina bolesnikovog tela. Bolesniku se u ruku stavi zapaljena voštana svećica ako je miran, a u protivnom se slučaju stavi kraj njega. Bajalica travom izdatkinjom i nožem pljoštimice dotiče bolesnika po telu od čela do stopala i od potiljka do peta, govoreći pri svakom dodiru: „Tu ti izdat“, „tu ti izdat“. To se ponavlja tri puta. Zatim na isti način govori druge reči: „Otseko zmiji glavu“, pa ponavlja: „Tu ti izdat". Zatim produži: „Otseko šaranu glavu". Sve se to ponavlja po tri put dok bolesniku ne lakne. Na kraju se crveni konac spaljuje na žaru.
     Od „izdata" oboljeva i stoka, samo je za bajenje stoci „basma“ drukčija.

Bajanje od „prdbodi“. — Od nazeba ili drugih uzroka javljaju se bolovi u krstima, slabinama, grudima, plećkama, ili bol „padne na srce“. Od tih bolova ima se utisak kao da čoveka nešto oštro i šiljasto bode, probada. Otuda i ime ovoj bolesti.
     Baje se ovako. Uzme se šiljasti nož sa crnim koricama i vrhom se dodiruje obolelo mesto uz izgovor:

Pošla majka Probodova

Najzad se ubode vrhom noža u zemlju. Sve se ovo ponavlja dok bolovi ne popuste ili sasvim ne uminu. Po svršenom bajanju ostavi se nož poboden u zemlju. Za sve vreme bajanja bolesnik ne sme reći da mu je bolje, jer će mu se, po verovanju, probadi povratiti.

Bajanje „odoči". — Ima ljudi i žena sa urokljivim očima, s kojima „uriču“. Urokljiv postaje onaj koga majka kao dete „povraća na sisu“, tj. odbije pa ga posle nekog vremena ponovo doji. On ima „zle oči“ i očima „preseče" nekoga ili nešto. Ako se, na pr. „počudi“ na nekoga ili nešto: „Što je lepo!“ „Ala je napredno!" ili „Kako je veliko!“ i tome slično. Mogu se ureći ljudi i stvari, životiše i bilje, pa može i posao. „Odoči“ hvataju deca i odrasli, ko je „slatkokrvas’“ Obično se veli: „Pao na oči“. Kao trenutni utuk, kad se ko „počudi“ na nešto, služi odgovor: „Beli ti luk u oči!“ posle čega treba popljuvati „počuđeni“ predmet.
Urečeno dete, pa i odrasli, lako se razbole. Osećaju se nelagodno, boli ih glava, dobiju vatru. Urečena stoka se snuždi, neće da jede, a bilje svene ili mu opadne cvet i plodovi. U tom slučaju pribegava se bajanju. „Odoči“ se baje ljudima i stoci. Nisam saznao da se baje i bilju.
Ljudima se baje ovako. Uspe se čista voda u zelenu zemljanu panicu ili u tanjir, činiju ili kakav drugi sud. U vodu se stavlja struk bosiljka. Uzima se žar i „gasi se ugljevlje“. Svaki se žar prekrsti celom šakom i baca u sud s vodom i bosiljkom. Kad se „pogasi ugljevlje", meša se bosiljkom po sudu i govori:

Sedi urok na pragu

Ovo se ponavlja više puta, pa se bolesnik zapoji tri put prebajanom vodom, i umiva se tri put „uz brdo“ (uz lice). Ostatak vode i ugljevlje prospe se za psom ili za mačkom. Bolesnik se zakiti bosiljkom u kosu ili ga stavi za pojas.

Bajanje od „podljute". — Kad rana ponovo zagnoji, „podljuti se“, onda se ta bolest zove „podljuta“. Od „podljute“ se baje „crvenim“ perom. Pero ne mora biti redovno crveno, može biti i crno, belo ili druge boje, ali se i takva zovu crvenim. Perom se maše nad ranom i govore ove reči:

Pošla ljuta podljuta po pesmu

Baje se više puta.

Bajanje od „dalaka“ ili „dalice". — Bol „pod grudi“ zove se „dalak“, „dalica“ ili čak nekim čudnim imenom „spurkat“. Od „dalaka“ najviše boluju žene. Baje se običnim peraćim sapunom. Komadićem sapuna dotiče se „pod grudi“ i ispod vitih rebara i govori:

Petli pevaju na zemlji

Cela basma se ponavlja više puta. Onda se sapun baci u vodu da se istopi i to se propraća rečima: „Kao što se sapun istopi, tako dalak da štukne!"

Bajanje od „stra“. — Ako se neko preplaši, a utisak od straha brzo ne iščezne, tada uplašeni dobije drhtavicu ili vatru i njemu se baje od „stra“.
Uveče pri svetlosti svetiljke stane preplašeno lice pred zid da mu senka padne na zid. Bajalica uzme nož s crnim koricama i šapuće:

Uveče i stra' i senku

Kolikogod se puta ove reči ponove toliko se puta oštricom noža prevuče preko senke kao da se seče ili kolje.

Bajanje od „žive strave". — Ako neko dobije „stravu u glavu“, pa se trza kad hoće da zaspi, ili u snu nemirno spava, onda mu treba bajati od „žive strave“. Baje se takođe nožem, ali obavezno sa crnim koricama. Nožem se prevlači preko glave, „na srce“, na kolena i na pete. Izgovaraju se ove reči:

Pošla strava i povela stravčiće

Nožem se zatim ubode u zemlju. Tako se ponavlja sve dok se „strava" ne istera iz čoveka.

Bajanje od „sugreba“. — Psi se po navici „češu“ ili „oštre“ nokte grebući zemlju. Tragovi noktiju i izgrebana zemlja se nazivaju „sugrebima“. Ako čovek stane na sugreb,
spopadne ga svrab, pa mu se pojave čak i plikovi. U tom slučaju treba protrljati telo komadom materije od venčane haljine i svrab brzo „štukne“.

Petar Momirović

Izvor

Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 11, 1936.; Momirović, Petar: Bajanje u Jagodini i okolini, str. 64-67.