Момировић, Петар: Бајање у Јагодини и околини

     Свакоме нашем човеку из народа познати су мањевише појмови врачање и бајање. Многи мешају или идентификују та два појма. То је отуда што и једно и друго имају пуно заједничких и сличних црта. Међутим народ их врло добро разликује. Због тога ћемо овде изнети углавном ту разлику не улазећи дубље у анализу ни у етимолошко објашњење речи. Учинићемо то други пут, кад будемо потпуно средили материјал, којим располажемо.
     Ако ко жели да постигне какав успех или да оствари своје жеље, служи се, по народном веровању, моћним сретством врачања или вражања. На пр.: да човек успешно заврши започети посао; да му роди њива; да му радња иде добро; да одржи кућу и породицу; да сачува и умножи мал и стоку; девојка да придобије момка; младић да освоји вољену девојку; да се човек одбрани и сачува од непријатеља или да се освети својим противницима.
     Бајање би било супротно врачању. Баје се да се човек одбрани од зла, које му шаље Бог, даје природа или „напрате" људи. Ради јасноће да употребимо народни израз: бајење је као „утук“ разним болестима и недаћама, нарочито оним, које људи „чинима напрате“.
     Сва зла која човека снађу у народној психологији имају обележје антропоморфних бића. То се јасно види из текста самих „басми". Разорна снага тих бића уништава се чином и сретствима бајања.
     Бајати се може људима и стоци. За бајење, као и за врачање потребни су: лице, материја и нарочите речи или формуле.
     Најчешће бају жене, бајалице, и то старије, вичне бајању, којима то „иде од руке“. Бају и мушки али ређе. Има људи и жена што само бају или само врачају, али најчешће су врачаре у исто време и бајалице.
     За бајање се употребљавају разне ствари са неким нарочитим обележјем, као: нож са црним корицама, црна или црвена птичја пера, обична вода, вода са девет извора, угљевље, црвени конци, разне траве, парчад од венчане хаљине, или комади од владичине „кошуље“ кад се црква освећује. Употребљава се још зелена паница (земљани суд), тамњан, бели лук, суха кокошиња нога с канџама и друго.
     Што се тиче речи које бајалица говори приликом бајања, то су кратке изреке или стиховане кратке „басме“ у којима се прети, моли или изгони болест из човека или животиње. Овоме можемо додати још и покрете тела и радње, које чини бајалица или онај, коме се баје, као: мешање босиљком и др. травама по води, мерење црвеним концем, махање пером, дотицање тела ножем, травом или крпама, умивање водом „уз брдо“ (уз лице), затим се шаком крсти жар, пије се обајана вода, која се просипа по раскрсницама или на животиње.
     Укратко речено цео чин бајања назива се бајање („басма“) а „басмом" се зову и само речи, које се изговарају приликом бајања. За свако бајање постоји нарочита „басма". Може бити и више варијаната „басми“ за једно исто бајање.
     Болести или недаће од којих се баје имају своја нарочита народна имена. Ми ћемо навести неколико познатих и нека која нису свакидашња, као: „издат“, „далак", „подљута“, „жива страва“, „зависнице", „руса“„ „емаика“ и „усов“.
Бајање од „издата" — „Издат“ је болест која човека сналази изненада. Од ње се надује трбух, а лице поцрвени.
     За бајање од „издата" употребљава се трава „издаткиња" (Нурегicum perforatum), нож са црним корицама, мало тамњана се ставља на жар а црвеним концем се измери дужина болесниковог тела. Болеснику се у руку стави запаљена воштана свећица ако је миран, а у противном се случају стави крај њега. Бајалица травом издаткињом и ножем пљоштимице дотиче болесника по телу од чела до стопала и од потиљка до пета, говорећи при сваком додиру: „Ту ти издат“, „ту ти издат“. То се понавља три пута. Затим на исти начин говори друге речи: „Отсеко змији главу“, па понавља: „Ту ти издат". Затим продужи: „Отсеко шарану главу". Све се то понавља по три пут док болеснику не лакне. На крају се црвени конац спаљује на жару.
     Од „издата" обољева и стока, само је за бајење стоци „басма“ друкчија.

Бајање од „прдбоди“. — Од назеба или других узрока јављају се болови у крстима, слабинама, грудима, плећкама, или бол „падне на срце“. Од тих болова има се утисак као да човека нешто оштро и шиљасто боде, пробада. Отуда и име овој болести.
     Баје се овако. Узме се шиљасти нож са црним корицама и врхом се додирује оболело место уз изговор:

Пошла мајка Прободова

Најзад се убоде врхом ножа у земљу. Све се ово понавља док болови не попусте или сасвим не умину. По свршеном бајању остави се нож пободен у земљу. За све време бајања болесник не сме рећи да му је боље, јер ће му се, по веровању, пробади повратити.

Бајање „одочи". — Има људи и жена са урокљивим очима, с којима „уричу“. Урокљив постаје онај кога мајка као дете „повраћа на сису“, тј. одбије па га после неког времена поново доји. Он има „зле очи“ и очима „пресече" некога или нешто. Ако се, на пр. „почуди“ на некога или нешто: „Што је лепо!“ „Ала је напредно!" или „Како је велико!“ и томе слично. Могу се урећи људи и ствари, животише и биље, па може и посао. „Одочи“ хватају деца и одрасли, ко је „слаткокрвас’“ Обично се вели: „Пао на очи“. Као тренутни утук, кад се ко „почуди“ на нешто, служи одговор: „Бели ти лук у очи!“ после чега треба попљувати „почуђени“ предмет.
Уречено дете, па и одрасли, лако се разболе. Осећају се нелагодно, боли их глава, добију ватру. Уречена стока се снужди, неће да једе, а биље свене или му опадне цвет и плодови. У том случају прибегава се бајању. „Одочи“ се баје људима и стоци. Нисам сазнао да се баје и биљу.
Људима се баје овако. Успе се чиста вода у зелену земљану паницу или у тањир, чинију или какав други суд. У воду се ставља струк босиљка. Узима се жар и „гаси се угљевље“. Сваки се жар прекрсти целом шаком и баца у суд с водом и босиљком. Кад се „погаси угљевље", меша се босиљком по суду и говори:

Седи урок на прагу

Ово се понавља више пута, па се болесник запоји три пут пребајаном водом, и умива се три пут „уз брдо“ (уз лице). Остатак воде и угљевље проспе се за псом или за мачком. Болесник се закити босиљком у косу или га стави за појас.

Бајање од „подљуте". — Кад рана поново загноји, „подљути се“, онда се та болест зове „подљута“. Од „подљуте“ се баје „црвеним“ пером. Перо не мора бити редовно црвено, може бити и црно, бело или друге боје, али се и таква зову црвеним. Пером се маше над раном и говоре ове речи:

Пошла љута подљута по песму

Баје се више пута.

Бајање од „далака“ или „далице". — Бол „под груди“ зове се „далак“, „далица“ или чак неким чудним именом „спуркат“. Од „далака“ највише болују жене. Баје се обичним пераћим сапуном. Комадићем сапуна дотиче се „под груди“ и испод витих ребара и говори:

Петли певају на земљи

Цела басма се понавља више пута. Онда се сапун баци у воду да се истопи и то се пропраћа речима: „Као што се сапун истопи, тако далак да штукне!"

Бајање од „стра“. — Ако се неко преплаши, а утисак од страха брзо не ишчезне, тада уплашени добије дрхтавицу или ватру и њему се баје од „стра“.
Увече при светлости светиљке стане преплашено лице пред зид да му сенка падне на зид. Бајалица узме нож с црним корицама и шапуће:

Увече и стра' и сенку

Коликогод се пута ове речи понове толико се пута оштрицом ножа превуче преко сенке као да се сече или коље.

Бајање од „живе страве". — Ако неко добије „страву у главу“, па се трза кад хоће да заспи, или у сну немирно спава, онда му треба бајати од „живе страве“. Баје се такође ножем, али обавезно са црним корицама. Ножем се превлачи преко главе, „на срце“, на колена и на пете. Изговарају се ове речи:

Пошла страва и повела стравчиће

Ножем се затим убоде у земљу. Тако се понавља све док се „страва" не истера из човека.

Бајање од „сугреба“. — Пси се по навици „чешу“ или „оштре“ нокте гребући земљу. Трагови ноктију и изгребана земља се називају „сугребима“. Ако човек стане на сугреб,
спопадне га свраб, па му се појаве чак и пликови. У том случају треба протрљати тело комадом материје од венчане хаљине и свраб брзо „штукне“.

Петар Момировић

Извор

Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 11, 1936.; Момировић, Петар: Бајање у Јагодини и околини, стр. 64-67.