Molitva vuka
| Molitva vuka Pisac: Rastko Petrović |
Bar spavaj, bar spavaj ako moraš crći, zli putniče,
Uvek na obali dana, kojoj je druga Nepovrat,
Sve što si oteo od njega ti, ljubavniče,
To je poverena ti tajna, ko gad il brat;
Pa sve što je dublji, suzniji o, noćas tvoj san,
S neočekivanošću strašnijom razmileće se po tebi dan.
Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru,
To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor;
Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru,
Podne već beše prošlo, ja još gledah kroz prozor:
Zraci su mi duboko prodirali u lice,
Onesvestih se tad opet, na bučni, zli tok ulice.
Izbljuvah celu prošlost po podu svoje sobe,
Ruke mi behu krvave kojima je nisam ubio,
Ječao sam tada besvesno nad tragom svoje rugobe:
Dovukao sam se do albuma, tu našao njen lik i ljubio,
Svaki drugi bi se za to na mestu mome ubio,
A ja sam se jedino u prisebnosti svojoj gubio.
Pio sam hladne vode, zatim plakao,
Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao;
Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao;
Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu dao:
I nikog nije bilo da dođe da me uteši;
A moj lik bi sam se grčio, kad bih naredio mu da se smeši.
Već više dana ležah na podu, u bunilu,
Toliko je duša moja teško patila,
Sve jedan i isti san stajaše na krmilu,
I ludilo je noćno razvilo svoja krila,
Dok se vrata na sobi nisu otvorila,
Kroz samu crnu patnju duša je jedrila.
Tek škripanje me vrata do pola sna iščupa;
Ne mogoh doći sebi, premda obamreh od užasa;
I najmanji šušanj odjekivaše u meni kao lupa,
I ne znam čega još strašnijeg prezah u bolu tog časa,
Činilo mi se da neizvesnost traje čitavo pola veka,
Tako mi večnost se javi pred onim što me čeka.
To beše moj prijatelj koji žuđaše da me vidi;
Pogođen mojom patnjom, sede i plakaše,
On, koji negda reče da mi na sreći zavidi,
Teškom, studenom vodom tiho me sad umivaše:
Nekad smo se, ko dečaci, po istoj rečici gnjurali,
A zatim, pod vrbama, za istom devojkom, plakali.
Poljubi i tad mi ruke i moje stopalo,
I teško se mrštio nad svojim okom, jer je plakalo,
I sto puta poče onu misao da govori,
Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori;
Na svaku reč koju bi izgovorio,
Strašnom šupljinom bih mu platio:
Samo na obrazima mi njegovi vlažni dlanovi
Prelažahu svežinom morskom kao žalovi.
Ipak u strahu prezah da ne preživim ovo i u snu
Gde dovoljno će spavanje pregoniti me, u truljenje,
Kada nijednim dizanjem svesti neću se iščupati tom dnu,
Već kroz spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje:
Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja,
Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi;
Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja:
Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom kako rudi.
Prvi put dakle spavah, ne nadgledajući tok života,
I sanjah isti baš čas životni kako odlazi,
I kako ravnodušnost, neprebolna, u porub svaki silazi:
Osvrtah svoj bedni lik, gde ljubav mi bar bi sirota.
Kad se probudih, videh ga čak u uglu,
Ukočenog, bledog, raširenih očiju kako me gleda,
Da imah samo snage, podao bih se ruglu,
Toliko mučno behu njegova usta bleda.
Tek pomože mi da uzmem, supe dve-tri kašike,
A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke,
Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih;
Bože moj, gle! pa, i ovo, maločas snih:
Toliko me je sad grozno sram,
Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam.
Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju,
Od strasti, muke, obnevideo;
Bez reči, nem u svom urlanju
Ja sam se večno dakle stideo:
Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako
upropastih šume, reke, životinje! Šta je sa
mojim lubopitstvom, žudnjom! Toliko noći:
imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus,
ukus života. Pljujem!
On, od koga bežim, Sunce!
A Vuk? ja: Vuk!
Vrelina mi sviće iz krvi,
Iz krvi zora za vrhunce;
Iz krvi ovaj strašni huk,
I zavist ova koja se strvi;
Iz krvi ...
A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem!
No rečima pogrdnim koje jedino sada zna,
Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“
Vikah, vikah:
Za ove reči jedino ti smeš da znaš!
”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem,
Al koliki užas i koliki strah!
Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.“
Zatim bejah iz rođene svesti izbrisan,
Koja još uvek budna osvrnuta stajaše nebu,
Pod njome ležah, telom, odavno iskrhan;
Nečije ruke mi na čelu, brižne su, ko na hlebu.
Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši,
Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla,
Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše;
Iz ove skrušenosti, svem, što je dlana svetla,
Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino,
Da ne sputam im podlo i malo svetle snage;
Tolike su mi večeri, i jutra, bojile hleb i Vino,
I ono što svakog meseca primah ja od te drage.
U začeću, usnih samom, da granam život sa Bogom,
Zbog nerazdvojnosti, u sramu, da leži sa mnom on,
Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao,
Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom
Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao,
U časovima patnje ove da pati sa mnom i on.
Al da me vuče stalno sobom, u težnji svojoj za savršenstvo
O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo!
No pogledaj moje oči bola pune pune su suza,
Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol;
Moje ruke! čisti, o čisti bol.
Pa, evo me, ja sam, druže, Gospode, ko negda u detinjstva dane,
Premda bljujem svaki čas, i ruke su mi izbljuvane;
Ti više bi možda voleo da je na njima krv,
Ja odbacujem svaku savest, rad tebe da sam crv;
Udicom tvojom ranjenog želuca, ne snosim više hrane,
U ovoj mračnoj sobi, u akvarijumu samoće,
Gde ležim na dnu u očajanju.
Molitva, da ne bi bilo stida ni psovke,
Za puteve na suncu, za sunčanice, za plovke,
Za lisice, za vukove, za jazavce.
I za bol, i za bol!
I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi,
Zvezdani pod sobom što je gledao svod,
I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi
Glava njegova sama plovila je ko brod.
I bol, Gospode, i bol!
Molitva za Njega, Sunce!
Molitva, tim, za mene!
Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi;
Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi
”Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče,
Protrljao oči rukom, video da zora sviće,
Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče,
Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.
”I oslobodićeš, pustićeš preko knjiga, naše zvuke;
Ko je izmeđ vetrova dosad razazno naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke,
Jedini ti si sviralu probio za naše zvuke.
”Bio si pijan od mladosti, il sumoran od brige,
Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige,
Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige,
Al skočio si eto mladićski i otresao si opet sve brige.
”Dosta godina trebalo je da dođeš do ovih reči,
Dosta ognjevi ređahu da dim ti pogled spreči,
I udubio se kamen kolenom koje kleči,
I pod teretom mržnje povijao si pleći.
”Mora da si skrio u sebi i porok i besnoću,
Kada onako podmuklo probijao si se noću;
Mora da si se stresao zorom i tražio u voću
Sitosti, mora da si spregao gvožđem besnoću.
”I uputićeš, uputićeš srcima naše zvuke,
Ko je iz olujina dosad izdvojio naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke;
Ti, kroz planinu, sviralu dubio za naše zvuke.“
Ah! Bože!!!
”Ko je uzdahnuo?!“
Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno;
Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo,
Ja njome ljubim, ja njome mrzim, i zavidim izdašno;
Ja bih hteo, strašno, kroz oganj svoj izaći.
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet,
I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći.
”Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet!
”Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku?
To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.
On je psovao, tih hiljadu svetlih Sunaca, kad odlazi da kopa,
I pretio prigušeno da svetu neće da je rob;
Svakim udarom motike u zemlju zidaše u nebesima grob.
”Ja ću nameniti tebi taj grob!“
Izvor[uredi]
|