Молитва вука
| Молитва вука Писац: Растко Петровић |
Бар спавај, бар спавај ако мораш црћи, зли путниче,
Увек на обали дана, којој је друга Неповрат,
Све што си отео од њега ти, љубавниче,
То је поверена ти тајна, ко гад ил брат;
Па све што је дубљи, сузнији о, ноћас твој сан,
С неочекиваношћу страшнијом размилеће се по теби дан.
Одједном рука диже застор, и загледах се у зору,
То мислим беше први пут да се удубих у тај призор;
Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору,
Подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор:
Зраци су ми дубоко продирали у лице,
Онесвестих се тад опет, на бучни, зли ток улице.
Избљувах целу прошлост по поду своје собе,
Руке ми беху крваве којима је нисам убио,
Јечао сам тада бесвесно над трагом своје ругобе:
Довукао сам се до албума, ту нашао њен лик и љубио,
Сваки други би се за то на месту моме убио,
А ја сам се једино у присебности својој губио.
Пио сам хладне воде, затим плакао,
Спуштао чело своје на камен, милост Његову позвао;
Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу продао;
Поручивао посмртне листе, последњи новац ту дао:
И никог није било да дође да ме утеши;
А мој лик би сам се грчио, кад бих наредио му да се смеши.
Већ више дана лежах на поду, у бунилу,
Толико је душа моја тешко патила,
Све један и исти сан стајаше на крмилу,
И лудило је ноћно развило своја крила,
Док се врата на соби нису отворила,
Кроз саму црну патњу душа је једрила.
Тек шкрипање ме врата до пола сна ишчупа;
Не могох доћи себи, премда обамрех од ужаса;
И најмањи шушањ одјекиваше у мени као лупа,
И не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа,
Чинило ми се да неизвесност траје читаво пола века,
Тако ми вечност се јави пред оним што ме чека.
То беше мој пријатељ који жуђаше да ме види;
Погођен мојом патњом, седе и плакаше,
Он, који негда рече да ми на срећи завиди,
Тешком, студеном водом тихо ме сад умиваше:
Некад смо се, ко дечаци, по истој речици гњурали,
А затим, под врбама, за истом девојком, плакали.
Пољуби и тад ми руке и моје стопало,
И тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало,
И сто пута поче ону мисао да говори,
Којој бејаху онда толика бивства извори;
На сваку реч коју би изговорио,
Страшном шупљином бих му платио:
Само на образима ми његови влажни дланови
Прелажаху свежином морском као жалови.
Ипак у страху презах да не преживим ово и у сну
Где довољно ће спавање прегонити ме, у труљење,
Када ниједним дизањем свести нећу се ишчупати том дну,
Већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење:
Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог спавања,
Па ако примети плавило лица, сам ме пробуди;
Не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања:
Јер жудим (ако оздравим) да видим Је још једном како руди.
Први пут дакле спавах, не надгледајући ток живота,
И сањах исти баш час животни како одлази,
И како равнодушност, непреболна, у поруб сваки силази:
Освртах свој бедни лик, где љубав ми бар би сирота.
Кад се пробудих, видех га чак у углу,
Укоченог, бледог, раширених очију како ме гледа,
Да имах само снаге, подао бих се руглу,
Толико мучно беху његова уста бледа.
Тек поможе ми да узмем, супе две-три кашике,
А ја се мучно згадих: упрљах његове руке,
Смешећи се да ме не смути, погледа тужно у њих;
Боже мој, гле! па, и ово, малочас сних:
Толико ме је сад грозно срам,
Одвратим главу, затворим очи, и плачем сам.
Бацих се на колена, испружених руку, у очајању,
Од страсти, муке, обневидео;
Без речи, нем у свом урлању
Ја сам се вечно дакле стидео:
Шта сам учинио од своје младости, чистоте? Како
упропастих шуме, реке, животиње! Шта је са
мојим лубопитством, жудњом! Толико ноћи:
имам још увек права, објаву права, али укус,
укус живота. Пљујем!
Он, од кога бежим, Сунце!
А Вук? ја: Вук!
Врелина ми свиће из крви,
Из крви зора за врхунце;
Из крви овај страшни хук,
И завист ова која се стрви;
Из крви ...
А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем!
Но речима погрдним које једино сада зна,
Речима које чупа из муке своје и сна!“
Виках, виках:
За ове речи једино ти смеш да знаш!
”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем,
Ал колики ужас и колики страх!
Ти знаш, једини знаш, да лице твоје штујем.“
Затим бејах из рођене свести избрисан,
Која још увек будна осврнута стајаше небу,
Под њоме лежах, телом, одавно искрхан;
Нечије руке ми на челу, брижне су, ко на хлебу.
Молим се Господу, свом гласу, овој чаши,
За пријатеља, мрава, магарца, кутију, петла,
Молим се удаљеноме оном војнику који јаше;
Из ове скрушености, свем, што је длана светла,
Молим се, не изговарајући то чудно име њино,
Да не спутам им подло и мало светле снаге;
Толике су ми вечери, и јутра, бојиле хлеб и Вино,
И оно што сваког месеца примах ја од те драге.
У зачећу, усних самом, да гранам живот са Богом,
Због нераздвојности, у сраму, да лежи са мном он,
Да ја сам његов зао дух, он мени дух светао,
Да нема неба нит греха где не може нам бити дом
Да праштати ми верно није он никад, никад престао,
У часовима патње ове да пати са мном и он.
Ал да ме вуче стално собом, у тежњи својој за савршенство
О бол, о бол! Дати му руке и бити вечно Бескоренство!
Но погледај моје очи бола пуне пуне су суза,
Све што ти пружим све је то То и чисти бол;
Моје руке! чисти, о чисти бол.
Па, ево ме, ја сам, друже, Господе, ко негда у детињства дане,
Премда бљујем сваки час, и руке су ми избљуване;
Ти више би можда волео да је на њима крв,
Ја одбацујем сваку савест, рад тебе да сам црв;
Удицом твојом рањеног желуца, не сносим више хране,
У овој мрачној соби, у акваријуму самоће,
Где лежим на дну у очајању.
Молитва, да не би било стида ни псовке,
За путеве на сунцу, за сунчанице, за пловке,
За лисице, за вукове, за јазавце.
И за бол, и за бол!
И за младића, што с главом над реком беше у трави,
Звездани под собом што је гледао свод,
И рибе измеђ звезда, и тице, у страви
Глава његова сама пловила је ко брод.
И бол, Господе, и бол!
Молитва за Њега, Сунце!
Молитва, тим, за мене!
Његов, Господњи, глас, и сви гласови;
Охолости, није ли демон то твој и твоји грехови
”Дошао си најзад, најзад мрцварени песниче,
Протрљао очи руком, видео да зора свиће,
Погледао у мутну ову земљу, где злато нам се стиче,
Дошао си најзад сам крвав и задихан песниче.
”И ослободићеш, пустићеш преко књига, наше звуке;
Ко је измеђ ветрова досад разазно наше јауке:
Једини ти си кроз рудокопе речи свирао ове захуке,
Једини ти си свиралу пробио за наше звуке.
”Био си пијан од младости, ил суморан од бриге,
По челу мрачни ожиљци, ту неба траг и кациге,
Руке ти пуне жуљева од наслањања на књиге,
Ал скочио си ето младићски и отресао си опет све бриге.
”Доста година требало је да дођеш до ових речи,
Доста огњеви ређаху да дим ти поглед спречи,
И удубио се камен коленом које клечи,
И под теретом мржње повијао си плећи.
”Мора да си скрио у себи и порок и бесноћу,
Када онако подмукло пробијао си се ноћу;
Мора да си се стресао зором и тражио у воћу
Ситости, мора да си спрегао гвожђем бесноћу.
”И упутићеш, упутићеш срцима наше звуке,
Ко је из олујина досад издвојио наше јауке:
Једини ти си кроз рудокопе речи свирао ове захуке;
Ти, кроз планину, свиралу дубио за наше звуке.“
Ах! Боже!!!
”Ко је уздахнуо?!“
Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно;
Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо,
Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно;
Ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи.
О, Боже, Боже, ја не љубим више твој свет,
И растурам се свуда где надам се још, да ћеш ме наћи.
”Ћути, ћути, грешниче. Погледај овај цвет!
”Сећаш се оне звезде што сијаше кроз уста сељаку?
То беше свежа кап воде у његовом стомаку.
Он је псовао, тих хиљаду светлих Сунаца, кад одлази да копа,
И претио пригушено да свету неће да је роб;
Сваким ударом мотике у земљу зидаше у небесима гроб.
”Ја ћу наменити теби тај гроб!“
Извор
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|